Forum  antifašista  Hrvatske
 
 
 FAQ  •  Pretražnik  •  Članstvo  •  Korisničke grupe   •  Registracija  •  Profil  •  Privatne poruke  •  Login
 
 
 kolumne,komentari,razgovori,reportaže Sljedeća tema
Prethodna tema
Započni novu temuOdgovori na temu
Autor/ica Poruka
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: pet tra 01, 2011 5:38 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Za odar spremni!



Piše: ĐURĐA KNEŽEVIĆ (Zamirzine)


Image
Naši, sličnog svjetonazora, još na sreću ne pišu knjige kao vrijedni Thilo, već ih više udara nekrofilija. Rado obilaze grobove. Takvih ljubitelja grobova mi Hrvati imamo koliko ti srce želi. I to ne bilo kakvih grobova; u nas je na primjer osobito na cijeni grob Ante Pavelića, terorista, ratnog zločinca, rasista i prizemnog lopova, točnije kradljivca, izdajice domovine te pobjegulje. Što nogometaši, što preobraćeni komunistički ideolozi, a evo i posljednji u nizu, izvjesni Milan Kujundžić, ravnatelj bolnice po zanimanju, a po afinitetima u slobodno vrijeme posjetitelj groba takve persone. Možda svi ti obožavatelji karanfila s ubojičina groba i nisu pretjerano obrazovani pa ne znaju o kakvom se povijesnom liku radi? Dobro još nogometaš, ali liječnik? Taj je po svoj prilici pismen i išao je u nekakve škole
Angela Merkel je prije svojeg mandata njemačke kancelarke, budući da se ne zna točno gdje mu je grob (ima li ga uopće), posjetila mjesto gdje je pogubljen Hitler. Nije se izjasnila zbog čega je išla, no Joschka Fischer to komentira kao njezinu privatnu stvar koja se k tome dogodila prije njezine javne funkcije. Marion Gräfin Dönhoff (to je ona gospođa koja je decenijima bila dobri i pametni duh Die Zeita) bi to, da je još među živima, objasnila ljudskom radoznalošću. Hitler, Majka Tereza, Jim Morisson… idu ljudi na groblja slavnih.
Niti Hrvatima više ne treba objašnjavati da je ovakva konstrukcija nemoguća. Doduše, za Njemačku, mada je to ista ona koja je bila nacistička i koja je izgubila rat. Ne i za Hrvatsku, koja je bila na strani antifašista pa time i pobijedila u ratu. Opet, istina je da stvari nisu tako jednoznačne da bi Nijemci eto bili očišćeni od svih grijeha i već bezgrešni, a Hrvati bili svi crni grešnici. Imaju i Nijemci svojeg Thila Sarazzina, koji je cijelom knjigom zakukao nad propašću njemačke rase, a sve zbog imigranata, prije svega muslimana i tako redom.
Knjiga je, istina, "planula"; ne onako kako se to običavalo u HitlerovoNjemačkoj, samo je izvrsno prodavana, ali je, umjesto knjige, simbolički izgorio Spenglerov nastavljač Sarrazin. Mediji, cijela politička i kulturna javnost, s Jürgenom Habermasom na čelu, ne samo da se time dobrano pozabavila i raščlanila problem, u Njemačkoj nazvan "debata Sarazzin", već se i jasno usprotivila autorovim idejama. Sarazzin, bivši ministar financija Berlina, u vrijeme pojave knjige direktor Bundesbanke, upravo zbog svojih "originalnih" ideja morao je odstupiti s tog položaja. U ovom trenutku u tijeku je i procedura izbacivanja iz stranke kojoj je pripadao. Hm, socijaldemokratskoj, ni manje ni više.
Naši, sličnog svjetonazora, još na sreću ne pišu knjige kao vrijedni Thilo, već ih više udara nekrofilija. Rado obilaze grobove. Takvih ljubitelja grobova mi Hrvati imamo koliko ti srce želi. I to ne bilo kakvih grobova; u nas je na primjer osobito na cijeni grob Ante Pavelića, terorista, ratnog zločinca, rasista i prizemnog lopova, točnije kradljivca, izdajice domovine te pobjegulje. Što nogometaši, što preobraćeni komunistički ideolozi, a evo i posljednji u nizu, izvjesni Milan Kujundžić, ravnatelj bolnice po zanimanju, a po afinitetima u slobodno vrijeme posjetitelj groba takve persone. Možda svi ti obožavatelji karanfila s ubojičina groba i nisu pretjerano obrazovani pa ne znaju o kakvom se povijesnom liku radi? Dobro još nogometaš, ali liječnik? Taj je po svoj prilici pismen i išao je u nekakve škole.

Tko je to u grobu?
U svakom slučaju, uvijek je dobro podsjetiti na sva značenja s liste epiteta dodijeljenih povijesnom liku. Pavelić – terorist: zajedno sa svojih par stotina ustaša, došao je voljom i pomoću talijanskih i njemačkih vlasti i njihovih okupacijskih snaga; bez ikakve demokratski izražene volje građana Hrvatske (kakvi izbori, kakve trice), aktom okupacijskih snaga, uspostavili su NDH. K tome, tu se tvorevinu nije niti moglo smatrati državom jer nije bila utemeljena na pravu zajamčenom svim njezinim građanima; mnogima ga je, štoviše, surovo zanijekala. Pavelić – ratni zločinac: sustavno je gradio i provodio politiku istrebljenja drugih naroda (i svoga kad zatreba), koja se osobito manifestirala kroz osnivanje i rad logora, uglavnom za istrebljenje. Pavelić – rasist: Dvanaest dana po terorističkom aktu stvaranja marionteske države donosi "rasne zakone" na temelju kojih se pokreće sustavno istrebljenje Židova. Zapravo, te zakone donosi njegov ministar Mile Budak, ubojica po zanimanju, pisac po nježnoj duši.
U prvome, na žalost, vrlo uspješan; što se drugoga tiče, dobar pisac ne može se biti nikakvom odlukom, pa ni državnim dekretom (vidi sličan primjer Hitlera kancelara-masovnog ubojice i Hitlera slikara). Pavelić – kriminalac, pljačkaš tuđe imovine: Prema izvještaju Ministarstvu državne riznice NDH (dokumentacija Hrvatskog državnog arhiva) "podržavljeno je židovske i srpske imovine oko 60 industrijskih poduzeća, oko 2.600-2.700 trgovina, većih gospodarskih posjeda u ukupnoj površini od preko 10.000 jutara, tj. bez mnogobrojnih manjih posjeda. U samom Zagrebu oko 1.000 zgrada…" Pavelić – izdajnik: Rimskim ugovorima Italiji su pripali kotarevi Kastav, Sušak, Čabar, dio delničkog kotara, grad Bakar, otoci Krk, Rab, zadarsko otočje i niz manjih otoka, područje uz obalu od Jablanca do rta Privlaka, odatle kopnom do Novigradskog mora, zahvativši Bukovicu. Odande prema moru i obuhvaćajući cijelo područje Šibenika, Trogira i Splita s predgrađima. Pa onda otoci Čiovo, Drvenik, Šolta, Vis, Biševo, Sv. Andrija, Jabuka, niz manjih susjednih te Korčula i Mljet. Gadljivo zar ne? Pavelić – kokošar pobjegulja (zvuči poznato?): kad su se partizani približavali Zagrebu, potajice je zbrisao u Italiju, ne zaboravivši u žurbi odnijeti pozamašnu količinu zlata i drugih sitnica.

Tko je zagrobni posjetitelj
Ima li razlike između Thila Sarazzina i Milana Kujundžića? Ima li razlike između Njemačke i Hrvatske? Ima. No prije pojašnjenja razlike, o Sarazzinu smo i koju rekli, ali po čemu je to u ovoj priči, osim što obilazi Pavelićev grob, važan liječnik Milan Kujundžić? On sam u stvari uopće nije važan, kao što nije važan bilo koji ljubitelj Pavelića, dobre kapljice, pornografije, maćuhica, Liszta ili nogometa, naravno sve dok to čini za vlastiti gušt. Ukoliko ga ipak nekako privatno znamo, može nam biti simpatičan zbog eventualnog obožavanja maćuhica a degutantan zbog Pavelića, i tu svako bavljenje njime prestaje. Nevolja je međutim povelika, točnije bila bi povelika za Njemačku koje smo se tako dohvatili, ali ne i za Hrvatsku, ako se netko takav nađe u nekoj javnoj funkciji. Liječnik je Kujundžić član Programskog vijeća HRT (u vrijeme grobnog posjeta bio je pak pomoćnik ministra zdravstva), a nikada nije na odmet podsjetiti još i da se radi o javnoj televiziji.
Kako se Kujundžić nije udostojio objašnjenja svojeg posjeta Pavelićevom grobu, što uopće ostaje kao razlog — obožavanje lika, ili samo turistički posjet? Ako je ovo potonje, ostaje politički maloumno, k tome i perverzno. Turistička putovanja uglavnom ciljaju ugodi osobe, fizičkoj ili duhovnoj, malo mora i dobre hrane, ili Tadž Mahal za dušu. Pa ako je baš i do groblja i stvari vezanih uz to što se u njima može naći, može i pariški Pantheon ili prekrasna, umjetnički oblikovana grobnica Gale Placidie u Ravenni. Da ne spominjemo Hadrijanovu grobnicu San Angelo u Rimu. Koju to duhovnu ljepotu međutim ima grob masovnog ubojice, pljačkaša, rasista i ratnog zločinca? Dok Kujundžić javnosti ne objasni smisao turističke ljepote posjeta Pavelićevom grobu, i ne može se drugo no smatrati ga perverznim izrazom političkog stava. I/ili politički maloumnim.
A sada o razlikama. Sarazzin, kad je vidio kakve je reakcije izazvao, pokušao je ublažiti stavove, neke je i zanijekao, podosta modificirao, optužio medije da nisu razumjeli (naravno!), ukratko, smatrao je shodnim da se na neki način odmakne od najgoreg značenja onoga što je napisao. Kao što smo vidjeli, nije pomoglo. Milanu Kujundžiću ne pada na pamet da išta objasni; dapače, još dijeli i lekcije, pa historičaru Ivi Goldsteinu, koji je također član Vijeća, i koji je i stavio prigovor na Kujundžićevu sklonost grobovima, kaže: "Ako ste zbog toga došli ovdje, onda se bojim da ovo Programsko vijeće neće imati perspektivu". Tako reče i bude izabran za potpredsjednika Programskog vijeća HRT-a. Od perspektive koju će sugerirati posjetitelj Pavelićevog groba treba strepiti. Ipak, ne bi valjalo da netko pomisli kako je Sarazzin pristojniji i manje neprikladan, a ovaj naš, jedan običan nepristojan ljubitelj razbojnika. Slični su oni, samo su nam države i vlasti koje njima upravljaju, a prije svega građani koji u njima žive – prilično drugačiji, pa su i pravila ponašanja drugačija, kao i spremnost na pridržavanje tih pravila.
Da je izmišljena situacija s početka teksta istinita, Merkel ne bi palo na pamet da se uopće kandidira, a ako bi to i učinila, s objavom priče ostavku bi podnijela prije stavljanja točke na zadnju rečenicu. U Hrvatskoj, ne samo da se ljubitelj Pavelića kandidirao, nego je i izabran. I ne samo da je izabran, i to za potpredsjednika Vijeća, nego niti ne smatra da treba položiti račun za svoje ponašanje. I ne samo da se liječnik Kujundžić osjeća dobro i pravednički pa i ukori Goldsteina, već se nađe i osoba (de)Luks kvalitete koja će stati u obranu prava Kujundžića da mirno posjećuje zemne ostatke najvećeg hrvatskog zločinca. No ovaj je tekst već premašio podnošljivu količinu odvratnosti, pa će Silvija Luks morati sačekati neki drugi.
I sve to na javnoj televiziji, onoj koja skrbi o društvenim vrijednostima poštujući ustavna načela, koja ih također i reflektira kroz svoj rad, koju građani, pretplatnici plaćaju upravo da bi to i činila. U kojoj ja to zemlji živim? Koja je godina? 1942? Ima li šanse da završi Drugi svjetski rat? Ili smo kao država pali u svemirsku crnu rupu ili nekakvu vremensku mašinu? Ili smo ipak u vremenu sadašnjem, na ipak nekom višem civilizacijskom stupnju. U tom slučaju kujundžići i ostali nogometaši mogu hodočastiti na grobove kriminalaca i zločinaca koliko žele i kako ih znanje, pamet i moral služe, ali upravo stoga ne smiju obnašati javne dužnosti. To je pitanje kako konstitucijske osnove ove države, tako i mentalne higijene. Jedino gdje bi im se moglo progledati kroz prste jest da su išli provjeriti je li lešina dovoljno duboko zakopana.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: ned tra 17, 2011 12:18 am Citiraj i odgovori[Vrh]

KAKO JE DRŽAVNA PROPAGANDA ZATROVALA JAVNOST



Piše: TOMISLAV KLAUŠKI (Index.hr)


GODINAMA se nije smjelo znati za zločine u Oluji i nakon nje. Nije se smjelo znati za famozni sastanak na Brijunima. Nitko, uključujući osumnjičene, nije smio znati da Haag krajem devedesetih istražuje Oluju. Nismo smjeli znali tko je optužen, gdje se skrivaju dokumenti i dokazi, gdje su famozni topnički dnevnici i tko ih je uništio.

Tijekom višegodišnjeg trajanja suđenja trojici generala nismo uopće znali kako teče sudski proces, već nam se u medijima sve prezentiralo iz perspektive obrane. I sada se svi čudimo kako su to naši generali osuđeni na visoke zatvorske kazne, za udruženi zločinački pothvat, za zločine o kojima se nije smjelo govoriti.


Perfidna manipulacija
Kao što je vladajuća propagandna mašinerija godinama narodu govorila da hrvatskih zločina nije bilo, tako mu sada govori da je za te zločine osuđen čitav narod. Perfidna manipulacija, tako tipična za HDZ.

Trovanje traje punih petnaest godina. U euforiji nakon Oluje jedino su Feral i Novi list donosili izvještaje o ubojstvima i pljačkama, o paleži čitavih srpskih sela i napadima na izbjegličke kolone koje su milile prema Srbiji. Državna propaganda sve to je sustavno zataškavala. A one koji su o tome izvještavali proglašavala državnim neprijateljima. Bilo je, naime, popularno lagati u interesu Hrvatske.

Izvješće HHO-a o zločinima nakon Oluje
Kad je Hrvatski helsinški odbor sastavio izvješće o zločinima nakon Oluje, pobrojao mrtve civile i spaljene kuće, tek su se malobrojni mediji usudili o tome smjeli pisati.

Potkraj devedesetih, kad se Haaško tužiteljstvo počelo zanimati za hrvatske osumnjičenike, Franjo Tuđman zabranio je bilo kakvu istragu Oluje i kontakt hrvatskih generala s istražiteljima. Da je Gotovina tada dobio priliku dati iskaz, možda ne bi zaglavio u Haagu.


Ubijte glasnika!
Državna propaganda godinama je skrivala informacije o Brijunskom sastanku, koji je sada postao okosnica presude Anti Gotovini i Mladenu Markaču, da bi se sada histerično upiralo prstom u Stjepana Mesića optužujući ga da je on taj krunski dokaz dostavio Haagu. Nije sporno što u transkriptu stoji, već kako se on našao u rukama "neprijatelja".

I onda, kad je napokon dignuta optužnica protiv Gotovine, vlast ga je pustila da pobjegne, nije se znalo gdje se nalazi ni tko ga skriva, tko manipulira dokazima, tko ne daje Haagu topničke dnevnike i koje bi posljedice takvo ponašanje moglo imati za optužene generale.

A sada, nakon všegodišnjeg laganja i manipuliranja, nakon medijskih izvještaja u kojima su se iznosili samo argumenti Gotovinina odvjetnika Luke Mišetića, hrvatski građani dočekali su presudu sa šokom i nevjericom.


Otkud sada zločini?
Otkud zločini kad nam nitko o njima nije govorio? Otkud udruženi zločinački pothvat, kad zločina nije bilo? Kako to da su generali osuđeni, kad je HDZ još jučer govorio da će biti oslobođeni?

Narodu toliko zatrovanom propagandom teško je sada progutati niz događaja prezentiran haškom presudom: kako se na Brijunima - pored oslobođenja teritorija - planirao egzodus Srba, kako se nakon oslobođenja taj egzodus i dogodio, kako su Srbi su otišli, a oni koji su ostali ubijeni u krevetu, kako su njihove kuće spaljene, a njihov povratak godinama je onemogućavan, te da nitko zbog toga nije kažnjen.


Kako se ne bi ljudi bacali kroz izloge
Teško je narodu sve to prihvatiti kad je državna propagadna o svemu tome godinama šutjela, pravosuđe nije procesuiralo pljačkaše i ubojice, vlast je zabranila bilo kakvo procesuiranje Oluje, a državna politika godinama govorila kako su generali nevini. Kako se onda ljudi ne bi bacali kroz izloge?

U tome su veliku ulogu odigrali isti oni mediji i novinari koji su nakon Oluje okretali glave i kamere od auta nakrcanih ukradenom srpskom robom, a sada na naslovnicama i u emisijama govore o herojima. Veliku ulogu odigrala je politika koja je pravdala hrvatske zločine i veličala hrvatske (osuđene) zločince, kao i Crkva koja je molila za hrvatske zločince.


Zločin se pravdao domoljubljem
Najmanje su krivi ljudi koji se bacaju kroz izloge. Oni koji nose Gotovinine slike i govore o bjelosvjetskoj zavjeri i nekakvom izjednačavanju Tuđmana i Miloševića. Oni su tek produkt atmosfere u kojoj se zločin pravdao domoljubljem, a laganje u interesu države proglašavalo patriotizmom.

Njihov šok je autentičan, a nevjerica prirodna. Samo, jesu li šokirani i oni koji su ubijali starce, palili njihove kuće, pljačkali njihovu imovinu i fizički prijetili svakom srpskom povratniku? Nose li i oni na reveru sliku generala koji će robijati (i) zbog onoga što su oni učinili? Imaju li grižnju savjesti? Da, sigurno...

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: sub tra 23, 2011 12:11 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Znamo što glavni državni odvjetnik Mladen Bajić nije radio u ratu



Piše: ILKO ĆIMIĆ / Index.hr


Image
DIO kritika nakon presude hrvatskim generalima u Haagu otišao je definitivno na račun hrvatske vlasti iz devedesetih godina koja nije procesuirala pojedinačne zločine nakon vojno-redarstvene akcije Oluja, a isto tako ni vlast u post-tuđmanovskoj eri nije se pretjerano bavila procesuiranjem istih, što je po mnogima bilo ključno da generali Ante Gotovina i Mladen Markač "plate" za sve ono što Hrvatska nije, a trebala je učiniti.


Ubijeno 600 civila, spaljeno 22 tisuće kuća
Naime, utvrđeno je kako je u kolovozu i rujnu 1995., u tijeku i neposredno nakon završetka vojnih djelovanja u akciji Oluja, prema podacima HHO-a, ubijeno više od 600 civila i spaljeno više od 22.000 kuća i gospodarskih objekata. Zajedničko naporima u eri Franje Tuđmana, te nakon 3. siječnja 2000. godine samo je jedno ime, a to je Mladen Bajić.

Bajić je bio zamjenikom vojnog tužitelja u Splitu od 1992. do 1996. godine kao jedan od zamjenika nadležnih za područje Splita, a nakon 2002. godine postavljen je kao glavni državni odvjetnik.

Državno odvjetništvo prije nekoliko dana objavilo je u svojem priopćenju što je sve napravljeno oko rješavanja ratnih zločina za vrijeme Domovinskog rata od 1991. godine do 1995. godine u kojem su iznesene zbirne brojke koje su sve većinom odnosile na zločine koji su počinili srpsko-crnogorski agresori. No nas je zanimalo razdoblje neposredno nakon Oluje, na što se referirao Haag u svojoj nedavnoj presudi protiv generala Gotovine i Markača.


Podneseno 6390 prijava neposredno nakon Oluje
Kako nam je potvrđeno prema evidenciji državnih odvjetništava u vezi kaznenih djela počinjenih za vrijeme i neposredno nakon Oluje, podneseno je ukupno 6 390 prijava protiv poznatih i nepoznatih osoba, od čega je prijavljeno 439 pripadnika oružanih snaga. Točnije prijavljeno je 4 128 poznatih počinitelja, dio prijava je odbačen, dok je procesuirano 3 728 osoba.
"Od 6 390 podnesenih prijava, otkriveno je i procesuirano 3 728 poznatih počinitelja, od čega 395 pripadnika hrvatskih oružanih snaga. Od 3 728 procesuiranih počinitelja, osuđeno ih je 2 380, pa kako je 1996. godine došlo do demobilizacije i ukidanja vojnih sudova, to su većinu tih presuda donijeli redovni sudovi i stoga nemamo posebno podatke koliko je osuđeno vojnih osoba", navodi se u odgovoru gdje se naglašava da je od navedenih 6 390 podnesenih prijava, 2 262 kaznene prijave su podnesene protiv nepoznatih počinitelja.


Za 24 ratna zločina počinitelji nepoznati
"Za najteža kaznena djela prijavljene su 33 osobe zbog ubojstva, a za to djelo podnijete su 34 prijave protiv nepoznatog počinitelja. Zbog kaznenog djela ratnog zločina podnijete su 3 kaznene prijave protiv ukupno 10 osoba. U dosad provedenim istraživanjima utvrđeno je da su počinjena 24 ratna zločina u kojima su počinitelji nepoznati", navodi se u odgovoru u kojem se dodaje da je od nadležnih tijela otkrivanja zatraženo poduzimanje mjera i radnji radi otkrivanja počinitelja.
"U svezi Vašeg komentara o pokrenutim postupcima napominjemo da je pokrenuto više kaznenih postupaka protiv pripadnika hrvatskih oružanih snaga zbog kaznenih djela ratnih zločina koje su počinili, jer kao što Vam je poznato, zločini nisu počinjeni samo u Oluji i neposredno nakon nje. Stoga je protiv 95 pripadnika hrvatskih oružanih snaga pokrenut kazneni postupak zbog ratnih zločina", napominje se u odgovoru na pitanje koliko je pokrenuto kaznenih prijava protiv pripadnika Hrvatske vojske.


Zločini koji nikada nisu procesuirani
Kuća ljudskih prava iz Zagreba, nedavno je upozorila na niz slučajeva pojedinačnih ratnih zločina nakon Oluje koji nikada nisu procesuirani.

Tako napominju da je u 6. kolovoza 1995. u mjestu Golubić kraj Knina ubijeno je najmanje 10 civila. Zločini nisu procesuirani. Ubojstva najmanje petoro civila u Mokrom Polju započela su 6. kolovoza tijekom akcije "Oluja" i nastavila se nakon završetka vojnog djelovanja. Zločini nisu procesuirani. Između 7. i 8. kolovoza 1995. u napadima na izbjegličku kolonu između Gline i Dvora poginulo je nekoliko desetaka civila s područja općina Glina, Topusko, Gvozd i Vojnić. Zločini nisu procesuirani. U mjestu Komić (Korenica) 12. kolovoza 1995. ubijeno je devetero civila. Zločini nisu procesuirani.

Isto tako dana 27. kolovoza 1995. godine, oko 16,00 sati u selu Gošić (Kistanje) ubijeno je sedmoro civila. ŽDO iz Zadra podiglo je optužnicu br. KT-83/96 od 13. veljače 1996, ali zbog nedostatka čvrstih dokaza postupak je vraćen u stadij istrage protiv nepoznatih počinitelja. U selu Kijani (Gračac), prema Izvještaju HHO-a registrirano je 14 ubijenih civila, među kojima devet žena. Zločini nisu procesuirani.


Slučaj iz Varivoda ipak poseban
No, slučaj iz Varivoda (Kistanje) gdje je ubijeno devetoro civila uistinu je poseban te pokazuje način na koji hrvatske vlasti procesuiraju zločine. Naime, za zločin se sumnjičilo šestoricu pripadnika hrvatskih redarstvenih snaga, no nakon postupka pred Županijskim sudom u Zadru te ponovljenog suđenja na Županijskom sudu u Šibeniku, optuženici su oslobođeni krivnje, čime je istraga vraćena na početak, protiv nepoznatih počinitelja.

Ni osam godina nakon završenog postupka pred šibenskim sudom nema novih saznanja te progona počinitelja tog zločina, napominju iz te nevladine organizacije.

No, državni odvjetnik ima o tome posebno mišljenje. Sasvim, rekli bi smo, birokratsko.


...kad o mrtvim iz Varivoda progovori birokracija...
"U svezi Gošića i Varivoda, nadležno Županijsko državno odvjetništvo u Šibeniku je 2001. godine započelo s provođenjem istraživanja radi utvrđenja opsega zločina i otkrivanja počinitelja. Kako smo ranije izvještavali, najprije je u vezi ovog zločina, Županijsko državno odvjetništvo u Zadru podiglo optužnicu za kaznena djela ubojstva u Gošićima i Varivodama, te za druga kaznena djela na širem području protiv 8 osoba. Županijski sud u Zadru svojom presudom broj K-9/96 oslobodio je optužene za ubojstva civila u navedenim mjestima, a nakon ukidne odluke Vrhovnog suda Republike Hrvatske predmet je preuzelo Županijsko državno odvjetništvo u Šibeniku koje je ta djela kvalificiralo kao ratne zločine i kao što smo gore rekli, zatražilo od policije provođenje istraživanja", napominje se u odgovoru.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: pon tra 25, 2011 1:47 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

MRTVI KONJ NACIONALISTIČKE REVOLUCIJE



Autor: JASMIN KLARIĆ (Novi list)


Image

Hrvatska je na koljenima, ali ne zbog presude ovog ili onog suda, ne zbog ovog ili onog tumačenja povijesti i rata u kojem je nesumnjivo pobijedila prije 16 godina, već zbog osam godina vladavine korumpirane i karikaturalno nesposobne ekipe koja uporno odbija otići

Osijek je bio najsličniji. Tu su se, naime, prošlog vikenda reporterska koplja lomila oko broja prosvjednika na skupu za potporu generalima na najsličniji način kao i prije deset godina u Splitu.

Naime, 16. travnja 2011. godine u najvećem gradu Slavonije okupilo se 1500 do 2000 ljudi, a slične brojke su se vrtile i pred deset godina, na sličnom skupu u dalmatinskoj prijestolnici. Samo su tad bile podebljane sa po dvije nule.

Tog 11. veljače 2001. godine, Ivica Račan je u večernjim satima na zagrebačkom Plesu, pred službeni put u Poljsku, nastojao, kao i obično, zvučati čim staloženije. Iako se nekoliko sati ranije na splitskoj rivi, u najvećem prosvjedu u modernoj hrvatskoj povijesti, okupilo oko 150 tisuća ljudi negodujući zbog naloga za uhićenje generala Mirka Norca, i ispaljujući opake prijetnje tadašnjem vrhu vlasti, Račan je tek izrazio zadovoljstvo činjenicom da nije bilo nereda.

"Čvrsto stajalište hrvatske vlade je demokratski dijalog - da, mirni prosvjedi - da, nasilje - ne", kazivao je hrvatski premijer, no iz njegovog držanja i boje glasa bilo je prilično jasno kako ga je splitski skup - uzdrmao.

Riva je bila početak novog vala nacionalističke hrvatske revolucije, kojeg je čvrsto uzjahao (i logistički bogato podupirao) HDZ na čelu sa Ivom Sanaderom.

Na njegovom zamahu, HDZ je i preuzeo vlast u studenom 2003. godine i na njoj se održava(o) sve dok se nije razbio o hridine torbi s novcem opljačkanih iz javnih poduzeća i kapiju istražnog zatvora u Salzburgu.

U svom povlačenju, taj val je Hrvatskoj ostavio najnesposobniju Vladu u povijesti, ovu aktualnu, koja uporno odbija prekinuti agoniju i pomoći zemlji svojim izlaskom na izbore i posve izvjesnim odlaskom u duboku opoziciju.

Riva je, vjerojatno, bila i razlog radi kojeg je Gotovina tako uspješno uspio zbrisati iz zemlje nakon što je stigla haška optužnica. Svojim bijegom riješio je tada vladajuću koaliciju još jednog potencijalnog vala prosvjeda, a sebi priskrbio status bjegunca, koji mu sasvim sigurno nije pomogao u haškom svođenju računa prošlog petka.

Na toj istoj Rivi, deset godina kasnije, dan nakon što su Gotovina i Markač dobili 24, odnosno 18 prvostupanjskih godina kazne, na prosvjedu zbog iste okupilo se - tisuću ljudi. Pjevao je Kerum.

U Zagrebu, na centralnom prosvjedu - deset tisuća. U Rijeci - nekoliko stotina. Gospić, centar Like i desnice - stotinu ljudi.

Jasno, da je HDZ u oporbi, radili bi autobusi i vlakovi potpore, ali brojke ni u snovima ne bi došle ni blizu onih od prije deset godina.

Nacionalistička revolucija u Hrvatskoj je gotova, njenog mrtvog konja više ne vrijedi mamuzati. Shvatio je to, na bolniji način, i dobar dio domaćih medija, koji su istog veselo uzjahali u dane prije i nakon haške presude Gotovini i Markaču.

Samo, domaći mediji ovaj put nisu odigrali kartu histeričnog nacionalizma iz ideoloških razloga, ili zbog pritiska političke vlasti, već zato jer su, a baš u skladu s duhom vremena, procijenili da domoljubnu naricaljku mogu bolje prodati. Brojke su, međutim, pokazale da su se preračunali.

Dakle, na domoljubnom zanosu i pravedničkom gnjevu prema Haagu, Beogradu, Londonu, u Hrvatskoj se danas, izgleda, više ne može pošteno ni zgrnuti koja kuna, deviza, ili značajniji postotak glasova na izborima.

Hrvatska danas, srećom, nije više zemlja čiji predsjednik i ministri otvorenih očiju snatre - i provode - zločinačku ideju o etnički što čišćem stanovništvu (a te Tuđmanove usudbene povijestice priskrbile su vjerojatno i samom Gotovini veći dio od prvostupanjske 24 godine robije).

Hrvatska je danas zemlja na koljenima, ali ne zbog presude ovog ili onog suda, ne zbog ovog ili onog tumačenja povijesti i rata u kojem je nesumnjivo pobijedila prije 16 godina, već zbog osam godina vladavine korumpirane i karikaturalno nesposobne ekipe koja uporno odbija otići.

Dobra vijest? Broje sitno.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: sub tra 30, 2011 6:19 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Druže Tito, mi ti se kucnemo!



Autor: PREDRAG LUCIĆ (Novi list)


Image
Foto REUTERS



Izlišno je takvoga povjesnika, hrvatskoga akademika i vječitoga društveno-političkog sinekurista pitati zašto te svoje memorandumaške teze nije iznosio u vrijeme kada su ih izvikivali njegovi istomišljenici i kolege iz Srpske akademije nauka i umetnosti.

Čitav tjedan nam dva DB-a – Dušan Bilandžić i Davor Butković – u Jutarnjem listu prodaju priču kako su 'komunistički čelnici s Titom na čelu rušili SFRJ'. Od intervjua kojim je najavljena feljtonizacija nove Bilandžićeve knjige 'Tito i raspad SFRJ', preko Butkovićeva predgovora serijalu, pa do naslova pojedinih nastavaka koji, u najboljoj jutarnjoj maniri, izvikuju ono čega u samome tekstu nema, pratimo podjelu rada dvojice DB-ova u kojoj teze DB-a starijeg služe da bi DB mlađi na njih nakalemio svoje proteze.

Evolucija od pragmatičnog titoista do još pragmatičnijeg konvertitoista, dosegnuta pod stijegom konzervativne revolucije O vjerodostojnosti starijega DB-a, autora 'Historije SFRJ' koja je svojedobno spadala u obaveznu fakultetsku literaturu iz koje je štrebao i mlađi DB, najbolje govori lakoća s kojom se 1990. – netom po promjeni vlasti – javno odrekao svojih dotadašnjih knjiga i njihov sadržaj proglasio nevažećim, pa nikoga tko se sjeća tog televizijskog istupa neće iznenaditi ni ova etapa njegove evolucije od pragmatičnog titoista do još pragmatičnijeg konvertitoista, dosegnuta pod stijegom konzervativne revolucije.

Zaplutavši niz novu revolucionarnu maticu, DB stariji već dva desetljeća odolijeva opasnosti da se nasuče na svoje nekadašnje i sada nevažeće knjige što ih je ritualno bacio niz vodu, a koje bi ga mogle sačekati zaglavljene u nekom šipražju. On stoga i u ovoj novoj knjizi ispisuje negaciju svojih ranijih radova, napisanih u pubertetskoj dobi od 50 i kusur godina, a DB mlađi mu je na usluzi da čitateljima plakatira taj njegov 'preokret paradigme o Titu' kojim se navodno 'radikalno mijenja recepcija' o Josipu Brozu, pa ga se 'umjesto kao jugoslavenskog nacionalista, koji je SFRJ smatrao svojim trajnim naslijeđem, prikazuje kao državnika koji je razumio da je Jugoslavija bila nužno besperspektivan politički eksperiment, koji se mora raspasti'. DB-mlađi tu obnaša dužnost radikalnog recepcionera DB-a starijeg i pomaže mu da frazom o 'preokretu paradigme' zapravo zamagli preokret svoje historiografske paradogme, od one paraklasne ka ovoj paranacionalnoj.

DB-mlađi tu obnaša dužnost radikalnog recepcionera DB-a starijeg Najgušća se magla pritom prodaje u iskonstruiranim naslovima 'Josip Broz nije želio opstanak Jugoslavije' i 'Tito nije vjerovao u Jugoslaviju. Pripremio je sve za njezin raspad', kojima DB mlađi sugerira kako u knjizi DB-a starijeg 'na užas cjelokupne hrvatske desnice, Josip Broz postaje, zajedno s Kardeljem i Bakarićem, jedan od pogrebnika Jugoslavije i, samim tim, jedan od začetnika hrvatske državne samostalnosti'. Pritom je i sam DB stariji svjestan u kakvu maglu srljaju njegove historiografske gusle, tvrdeći kako mu je jasno da se njegove teze »podudaraju s beogradskim, memorandumskim tezama o Titu kao velikom, mitskom srpskom neprijatelju«. Naravno, izlišno je takvoga povjesnika, hrvatskoga akademika i vječitoga društveno-političkog sinekurista pitati zašto te svoje memorandumaške teze nije iznosio u vrijeme kada su ih izvikivali njegovi istomišljenici i kolege iz Srpske akademije nauka i umetnosti.

Kao što je suvišno očekivati da će ikakvu pouku iz ove preprodaje DB-ova naknadnog pametovanja o Titu kao grobaru Jugoslavije izvući one dame i gospoda što po frazerskim salonima od jutra do sutra udaraju hladnu trajnu 'jedinoj i vječnoj nam Hrvatskoj'.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: sri svi 04, 2011 10:57 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Barack Pet Be



Autor: PREDRAG LUCIĆ (Novi list)


Image
AP


Dok je na bagdadskoj fešti upriličenoj nakon smrti Sadamovih sinova u slavljeničkoj pucnjavi smrtno stradalo tridesetak, a ranjeno skoro stotinjak osoba, u veselicama po američkim gradovima za sada ima samo mrtvih pijanih od sreće što je Osama ubijen. O istom trošku valjda proslavljaju i to što je "pravda zadovoljena" i u Libiji, gdje je NATO likvidirao Gadafijevu unučad

Lijepo je svijet napredovao. I lijepo je što nam to ne taje.

Prije nekih sedam godina, George W. Bush nam je otkrio da je naš svijet nakon američke intervencije u Iraku postao sigurnije mjesto, ali mu mnogi nisu povjerovali jer su tadašnjega predsjednika Sjedinjenih Država držali za kretena. Sada kad najveća svjetska sila za predsjednika ima Baracka Obamu – kojega ljudi drže za nobelovca, a ne za ono za što su držali njegova prethodnika – dovoljno je da glavni stanar Bijele kuće kaže kako je likvidacijom Osame bin Ladena zadovoljena pravda, pa da o pretvorbi svijeta u sigurnije mjesto uglas progovore i predsjednik Europskog parlamenta Jerzy Buzek , i predsjednik Europskog vijeća Herman van Rompuy, i predsjednik Europske komisije Jose Manuel Barroso , i glavni tajnik NATO-a Anders Fogh Rasmussen ...

Lijepo je napredovala i borbena gotovost američke vojske.

Prije osam godina je 101. zračno-desantnoj diviziji trebalo više od četiri sata da skrši otpor trojice punoljetnih muškaraca i jednog maloljetnika opkoljenih u jednoj kući u gradu Mosulu, a u toj su akciji, dostojnoj posebnog izučavanja na West Pointu, američki vojnici uložili nadljudski napor kako bi likvidirali sve ukućane: dva sina Sadama Huseina , njegova četrnaestogodišnjeg unuka i njihova tjelohranitelja. Sada je, evo, američkim specijalcima bilo potrebno jedva četrdeset minuta da izvedu desant na jednu kuću u pakistanskom gradiću Abotabadu i da likvidiraju četiri osobe koje su im pružale otpor, među kojima se osim Osame bin Ladena, nalazio i njegov sin, te jedna žena.

Lijepo napreduje i odnos prema truplima pobijenih neprijatelja.

Dok je nad mrtvim tijelima Sadamovih sinova Udaja i Kusaja organizirana foto-seansa na bagdadskom aerodromu, a leševi potom vraćeni u zamrzivač uz cinično obrazloženje američkih okupacijskih dužnosnika da će ih vrlo rado uručiti rodbini pokojnika, čim se ova usudi doći po njih, Osama bin Laden je, evo, sahranjen dok se nije pošteno ni ohladio. Amerikanci su ga, shodno vlastitom poimanju islamskih običaja 'koji nalažu da se tijelo pokopa unutar 24 sata od trenutka smrti', odlučili baciti u more . Praktični kakvi već jesu, nisu dopustili da im činjenica što je najbliže more od Abotabada udaljeno oko sedam dana jahanja predstavlja ikakvu smetnju. 'Pronaći zemlju koja će prihvatiti ostatke najtraženijeg svjetskog terorista bilo bi preteško, stoga su SAD odlučile pokopati ga na moru', obrazložio je jedan američki dužnosnik odluku o pogrebnom manevru. Ovaj put nije organiziran ni foto-safari nad trofejnim truplom, pa se javnost pokušala zadovoljiti nevještom fotomontažom mrtvoga Bin Ladena.

Lijepo napreduju i proslave likvidacija.
Dok je na bagdadskoj fešti upriličenoj nakon smrti Sadamovih sinova u slavljeničkoj pucnjavi smrtno stradalo tridesetak, a ranjeno skoro stotinjak osoba, u veselicama po američkim gradovima za sada ima samo mrtvih pijanih od sreće što je Osama ubijen. O istom trošku valjda proslavljaju i to što je »pravda zadovoljena« i u Libiji, gdje je NATO likvidirao Gadafijevu unučad – dvogodišnjega Saifa, trogodišnju Kartag i četveromjesečnu Masturu.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1391

PostPostano: sri svi 11, 2011 5:18 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Miklenić: Novinari i urednici agenti su tajnih službi, kosovci i udbaši



Piše: DARKO PAVIČIĆ (Večernji list)


Glavni urednik Glasa Koncila mons. Ivan Miklenić optužio je u svom najnovijem komentaru hrvatske medije da su "antihrvatski, antidržavni, antidruštveni, antikatolički, anticrkveni i antivrijednosni" i da nisu nimalo slobodni.
"Više je nego očito da mediji u Hrvatskoj nisu slobodni, a zbog toga ni vjerodostojni. Naime, ne mogu nikako biti slobodni mediji u kojima ne rade slobodni ljudi, novinari i urednici koji umjesto postupanja po svojoj savjesti moraju slijediti različite interese, kao što su gospodarski, ideološki ili politički", piše glavni urednik toga (polu)službenog crkvenog tjednika, tvrdeći kako je "većina medija u Hrvatskoj u rukama je i pod kontrolom onih ideoloških i političkih snaga koje nikada na javnoj sceni nisu artikulirale svoj politički program, a iznutra kontroliraju mnoge segmente vlasti i društvenog života, pa onda - razumije se - i medije, i to ne samo privatne nego i najvažniji javni medij u Hrvatskoj".
"Mediji u Republici Hrvatskoj objavili su neizmjerno mnogo priloga koji su u svojoj biti izrazito antihrvatski, antidržavni, antidruštveni, antikatolički, anticrkveni i antivrijednosni, a da nitko ni od novinara ni od urednika ili vlasnika medija za to nije pravno javno ni prozvan a kamoli da bi bio sankcioniran", piše mons. Miklenić i pita se "nisu li u današnjoj Hrvatskoj vjerodostojni autori objavili čak u knjigama imena nekih urednika i novinara koji su agenti tajnih služba ili koji imaju poznata kodna imena za javnost više nepostojećeg KOS-a i Udbe" te "nisu li baš ti prozvani medijski djelatnici vrlo plodni autori priloga kojima se diktira glavna struja javnoga mnijenja i koji ne ostavljaju mjesta da se o tim istim pitanjima ili temama progovara iz drugoga kuta i u drugom svjetlu".
"Nisu li baš ti prozvani autori ispisivali novinarske optužnice i kriminalizirali ne samo hrvatske generale koji su u haaškom pritvoru nego i hrvatske branitelje i prvoga hrvatskog predsjednika? Nisu li baš oni nabijali hrvatskom narodu kompleks genocidnosti i zločinaštva", pita Ivan Miklenić, tvrdeći da "mediji u Hrvatskoj nisu slobodni dokle god - da bi dobili plaćene reklame - moraju šutjeti da najmoćniji ljudi u zemlji ne moraju plaćati sve poreze i doprinose u državni proračun ili dok ti isti moćnici zlorabe namjenska novčana sredstva iz državnog proračuna ili dok ucjenjuju i "gutaju" tzv. sitne ribe koje bi im mogle biti konkurencija ili ugroziti njihove monopole".
"Ne mogu biti slobodni mediji u Hrvatskoj dok ima vlasnika, urednika i novinara koji su na mig određenoga političkog ili ideološkog moćnika spremni svim medijskim sredstvima raspaliti protiv onoga u koga neki moćnik upre svoj prst ili čak da izvornu ili falsificiranu građu da se nekoga stavi na javni stup srama", piše glavni urednik Glasa Koncila u svom najnovijem komentaru.

Zanimljivo je da je komentar objavljen dan prije susreta kardinala Josipa Bozanića i svih glavnih urednika hrvatskih medija, koji se tradicionalno održava u svibnju, a koji će se sutra održati u prostorijama Hrvatske biskupske konferencije. Ako i kardinal Bozanić dijeli Miklenićeve stavove, onda će na tom susretu doista biti zanimljiva rasprava između glavnih urednika medija u Hrvatskoj i aktualnog crkvenog vrha.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: sri svi 18, 2011 10:00 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Tko će nakon 'ustaše' Maleša na policiju?



Tekst: TOMISLAV KLAUŠKI (Index.hr)


TKO KAŽE da hrvatska policija nije efikasna? Samo dan nakon što je u javnosti objavljena njegova slika s ustaškom kapom na glavi, predsjednik Hajduka Hrvoje Maleš pozvan je na obavjesni razgovor u policiji. Prijeti mu novčana ili čak zatvorska kazna.

Bravo za hrvatsku policiju. A sada da vidimo tko je sljedeći. Svakako Stjepan Mesić zbog onog svog govora o Jasenovcu i NDH iz 1992. godine, a koji je objavio Index 2007. godine.

Za njim bi na policiji trebao završiti Andrija Hebrang koji je prije samo dvije godine u intervjuu beogradskom Ninu izjavio da se zloglasni Maks Luburić, zapovjednik Jasenovca, "borio za hrvatske interese".


Za dom spremni
Prema policiji bi polako trebali krenuti i svi oni građani koji na stadionima viču "Za dom spremni", svi oni pravaši koji su godinama s tim ustaškim pokličem potpisivali svoja priopćenja za javnost, pa čak i one braniteljske udruge čiji su se predstavnici pojavljivali u ustaškim odorama, a potom uredno primale novac iz državnog proračuna.

Zaboga, kako je krenulo na policiji bi možda završio i Franjo Tuđman zbog onog svog govora na prvom saboru HDZ-a u kojem je NDH nazvao "izrazom povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom državom". A i Ljubo Jurčić je nedavno spominjao svoja "tri ustaška ujaka", pa bi i to trebalo malo razmotriti.


O gluposti ne treba razmišljati
Dobro, možda nekome sve ovo zvuči kao pretjerivanje, ali razmislimo na trenutak o Hrvoju Malešu i njegovoj ustaškoj kapi. Doduše, o gluposti tog njegova čina ne treba mnogo razmišljati, to je jasno čak i hrvatskim policajcima.

Ne treba biti previše pametan pa shvatiti koliko je taj čin sramotan za njega osobno, kao što je sramotan za Hajduk čiji se čelni čovjek pojavio na fotografiji s ustaškom kapom na glavi. Ali opet, Dinamov čelnik pojavljivao se u javnosti bez ijednog komada odjeće na sebi, pa...

Međutim, što je policiju spopalo da zove čovjeka na obavjesni razgovor zbog neke fotografije snimljene prije sedam godina?


1941-U
Naime, ovdje se radi o onoj istoj policiji koja uredno izdaje registarske pločice 1941-U, čak ih i dobro naplaćuje, pa je pomalo nelogično da privodi čovjeka zbog ustaške kape. Odnosno, zbog stare fotografije s kapom.

Maleš nije s tom kapom ulovljen na utakmici, pa čak ni na Thompsonovu koncertu, nije je stavio na glavu na press konferenciji, nije pozirao s njom pred novinarima, niti se njome hvalio u nekom intervjuu.

I koliko se može vidjeti, nije njime remetio javni red i mir, nije (pretjerano) slavio ustaštvo, a još se manje može vidjeti je li šikanirao Srbe, Rome, partizane... Bez sumnje, fotografija je sramotna i za svaku osudu, ali je li baš za zatvor? Pa čak i za globu?


Snimljen je prije sedam godina
Fotografija je navodno snimljena prije sedam godina,, kada je Maleš imao 25. Mesićeva snimka na kojoj govori da su "Hrvati dvaput pobijedili u Drugom svjetskom ratu" objavljena je prije četiri. Hebrang je veličao Luburića prije samo dvije godine. A pravaši Ante Đapića prije sedam godina nisu upali u vladu Ive Sanadera zbog veličanja ustaštva u svom stranačkom programu.

Zaboga, Thompson je unazad sedam godina svaki koncert započinjao sa "Za dom spremni" i činio je to - za razliku od Maleša - s namjerom da provocira (vlast), animira (publiku) i rehabilitira (ustaštvo).

Nitko od njih nije završio na policiji. Zašto je onda završio Maleš? I ako je već završio on, neka policija onda okupi sve ostale. Od bivšeg presjednika države pa do svakog onog navijača koji uz "Za dom spremni" urla i ono "Ubij Srbina".


Kazni Dražu, ali ne i Antu
No, koliko se možemo sjetiti, policija je kaznila jedino onog Srbina koji je na Trgu bana Jelačića u Zagrebu pozirao s fotkom (!) Draže Mihailovića. A djevojka koja je snimila fotografiju protjerana je iz Hrvatske. Dakle, ne piše se dobro Malešovim prijateljima...

I na kraju, ono najbitnije u cijeloj priči: za razliku od 25-godišnjeg Maleša, tada još anonimnog frajera koji se preserava s kapom na glavi, svi gore pobrojani veličali su ustaštvo svjesno i s jasnom namjerom.

Za razliku od Malešova, njihovo glupiranje bilo je dijelom političkog programa. Bilo je smišljeno i proračunato. Nije bilo greška ili izraz bunta, nego afirmacija zločinačkog režima za kojeg dio naroda još uvijek vjeruje da je bio - hrvatski. Upravo zbog njih je Hrvoje Maleš stavio kapu na glavu. Ne bi li onda bilo glupo da samo on zbog toga bude kažnjen?

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2798

PostPostano: ned lip 05, 2011 9:39 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке



Image
О партизанкама је после рата мало писано
Фото: Жорж Скригин


– Ја сам Не­вен­ка Пе­трић Ла­лић, а муж ми је Сте­ван Ла­лић Пе­трић. Као што ви­ди­те, сте­пен мо­је еман­ци­па­ци­је је био то­ли­ки да је то био услов. Ро­ђе­на сам 11. мар­та 1927. го­ди­не у Ма­сло­ва­ра­ма код Ба­ња­лу­ке…
– Мно­гим му­же­ви­ма ни­је од­го­ва­ра­ло да им же­на ра­ди и др­жи го­во­ре. Дис­кри­ми­на­ци­ја је по­сто­ја­ла и од стра­не ко­му­ни­ста и не­ко­му­ни­ста… (Бра­ни­сла­ва Пе­ро­вић Не­шко­вић)
– Ја­ко мно­го се про­во­ди­ло вре­ме­на на по­слу. Но­ћи сам про­во­ди­ла на по­слу и не са­мо ја. По­сле ра­та је би­ла та­ква еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја, те­шка. Све је би­ло раз­ро­ва­но, све је би­ло раз­ру­ше­но. Тај не­до­ста­так тех­ни­ке се мо­рао на­док­на­ди­ти ве­ли­ком ра­дом. Шта је да­нас на­пра­ви­ти не­ку ана­ли­зу, имаш ком­пју­тер, ле­по пре­ме­шташ број­ке, а ми смо све то мо­ра­ли руч­но. А кад смо до­би­ли оне ма­ши­не за мно­же­ње и де­ље­ње, то нам је већ био ви­шак. Та­да је све по­чи­ва­ло на људ­ском ра­ду. Баш сам пре не­ки дан чу­ла у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји ка­ко се вр­ло ра­до пљу­је по том вре­ме­ну и не­ко је ре­као да све што су ра­ди­ле омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је, це­ла бри­га­да, то је­дан ба­гер ура­ди. Али ба­ге­ра ни­је би­ло, у то­ме је ствар…

Ова све­до­че­ња Не­вен­ке, Бра­ни­сла­ве и Хер­те Хас, дру­ге Ти­то­ве же­не, део су упра­во об­ја­вље­не књи­ге мла­де исто­ри­чар­ке Ива­не Пан­те­лић „Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке: дру­штве­на еман­ци­па­ци­ја пар­ти­зан­ки у Ср­би­ји 1945–1953”. Ово за­јед­нич­ко из­да­ње Ин­сти­ту­та за дру­штве­ну исто­ри­ју и ИК „Ево­лу­та” је, ма ко­ли­ко то из­гле­да­ло чуд­но, јед­но до рет­ких, ако не и је­ди­но ко­је се ба­ви же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та.

По ре­чи­ма др Ан­ђел­ке Ми­лић, про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду и пр­ве же­не ко­ја је уве­ла жен­ске сту­ди­је у уни­вер­зи­тет­ску на­ста­ву, те­ма пар­ти­зан­ки го­то­во да је пот­пу­но за­о­би­ђе­на у на­шој на­уч­ној ли­те­ра­ту­ри, иако је фе­но­мен пар­ти­зан­ки на бив­шем ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру је­дин­ствен у исто­ри­ји жен­ских по­кре­та (по­сто­ји још не­ко­ли­ко рет­ких си­ту­а­ци­ја, као уче­шће же­на у Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту).
– О же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та је ве­о­ма ма­ло пи­са­но. По­чет­на иде­ја је би­ла да пи­шем о гра­ђан­ка­ма, али сам бр­зо пре­шла с го­спо­ђи­ца на дру­га­ри­це – ка­же Пан­те­ли­ће­ва.

Ме­ђу­тим, та­да се су­о­чи­ла с нај­ве­ћим про­бле­мом – не­до­стат­ком ар­хив­ске гра­ђе, па је би­ла при­ну­ђе­на да при­ме­ни ме­то­ду усме­не исто­ри­је и са­ку­пи ма­те­ри­јал за књи­гу кроз раз­го­во­ре са ис­так­ну­тим пар­ти­зан­ка­ма.
– Би­ра­ла сам же­не ко­је су би­ле на ва­жним по­ло­жа­ји­ма по­сле ра­та и њих 14 је при­ста­ло на раз­го­вор, а ве­ро­ват­но ћу оба­ви­ти још два ин­тер­вјуа. Упо­зна­ла сам их на дру­га­чи­ји на­чин не­го што сам мо­гла кроз ар­хив­ске фон­до­ве, са из­ве­сним пред­ра­су­да­ма у по­чет­ку, да бих на кра­ју схва­ти­ла да су то би­ле хра­бре, са­мо­стал­не, му­дре же­не из чи­јих при­ча сам цр­пе­ла сна­гу и за не­ке сво­је жи­вот­не си­ту­а­ци­је – ка­же Ива­на Пан­те­лић.

Др Пре­драг Ј. Мар­ко­вић ка­же да је уло­га же­на у ра­ту би­ла да пе­ру кр­ва­ве за­во­је и ги­ну с ра­ње­ни­ци­ма. – Оне су би­ле пр­ве да ги­ну, а по­след­ње да бу­ду про­мо­ви­са­не у чи­но­ве. Ово је ту­жно све­до­чан­ство о же­на­ма ко­је су ула­зи­ле у по­крет из љу­ба­ви пре­ма бра­ту или му­жу, о же­на­ма ко­је су жр­тво­ва­ле сво­ју мла­дост и сво­је жи­во­те за јед­но бо­ље дру­штво и жен­ско осло­бо­ђе­ње – ка­же Мар­ко­вић.
– Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја ни­је у по­чет­ку пла­ни­ра­ла да се укљу­че и же­не, али је до про­ме­не до­шло по­сле пр­вих су­ко­ба ка­да се по­ја­вио ма­њак осо­бља у са­ни­тет­ској слу­жби. Пр­ве же­не у ору­жа­ној бор­би би­ле су у Ср­би­ји и Сло­ве­ни­ји, оне су се при­кљу­чи­ле пре из прак­тич­них не­го из иде­о­ло­шких раз­ло­га – ка­же др Бар­ба­ра Ви­зин­гер.

У пар­ти­ји, као ни у др­жа­ви, ни­је по­сто­јао кон­цепт ду­го­роч­не еман­ци­па­ци­је же­на и трај­ног ус­по­ста­вља­ња рав­но­прав­но­сти, на­ста­вља Пан­те­ли­ће­ва. С јед­не стра­не, же­не су до­би­ле ве­ли­ка пра­ва, у со­ци­јал­ном и за­ко­но­дав­ном сми­слу, а с дру­ге стра­не, што се ти­че по­ли­тич­ке еман­ци­па­ци­је, она је би­ла део оба­ве­зе ис­пу­ње­ња кво­та.
– Оне су 1945. го­ди­не до­би­ле пра­во гла­са и по­ста­ле ак­тив­не и у сфе­ри по­ли­ти­ке ко­ја је до та­да би­ла за њих пот­пу­но за­тво­ре­на. Би­ло је не­ко­ли­ко же­на ко­је су за­у­зи­ма­ле нај­ви­ше по­зи­ци­је, али оне су, као и у АФЖ-у, што се ти­че кључ­них од­лу­ка – до­би­ја­ле и из­вр­ша­ва­ле ди­рек­ти­ве – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.


С. Гу­ци­јан
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2798

PostPostano: ned lip 05, 2011 9:50 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Љу­бав је ја­ча од свих по­ли­ти­ка



По­ли­ци­ја је узе­ла не­га­тив фил­ма „Са­мо јед­ном се љу­би”. Ипак, спа­си­ли смо га јед­ном тај­ном ко­пи­јом, ко­ју смо пре­ба­ци­ли у Па­риз, и по­мо­ћу ко­је је Кан­ски фе­сти­вал филм увр­стио у про­грам



Image
Ка­ко филм „Са­мо јед­ном се љу­би” Рај­ка Гр­ли­ћа, је­дан од култ­них де­ла ки­не­ма­то­гра­фи­је СФРЈ ко­му­ни­ци­ра са пу­бли­ком да­нас, 30 го­ди­на по­сле пре­ми­је­ре, ви­де­ће се ве­че­рас од 20 са­ти у Ве­ли­кој дво­ра­ни До­ма омла­ди­не у Бе­о­гра­ду. Овај ју­би­леј по­вод је за ре­тро­спек­ти­ву фил­мо­ва хр­ват­ског ре­ди­те­ља, а до 7. ју­на пу­бли­ку оче­ку­ју ње­го­ви крат­ки фил­мо­ви, као и де­ла: „У ра­ља­ма жи­во­та”, „Бра­во ма­е­стро”, „Ча­ру­га”...

* Филм „Са­мо јед­ном се љу­би” на­стао је пре­ма днев­ни­ку За­греп­чан­ке Ру­же Јур­ко­вић. Шта је у Ва­ма по­кре­нуо тај днев­ник да би на­стао филм?
- Тај днев­ник су би­ла два пре­са­ви­је­на ар­ка па­пи­ра ис­пи­са­на ру­ком. И то у јед­ној је­ди­ној ре­че­ни­ци, без тач­ке и за­ре­за. Ни­шта од то­га ни­је оста­ло у фил­му осим мо­жда две нај­ва­жни­је ре­чи – ба­ле­ри­на и ми­ли­ца­јац. На спо­ју те две ре­чи и вре­ме­на, ко­ји сам по­ма­као уна­зад за јед­но три че­ти­ри го­ди­не, са­ста­вио сам при­чу. Из те при­че је по­сле го­ди­ну и по да­на и ви­ше од де­се­так ру­ку на­стао сце­на­рио.

* Ро­ђе­ни сте 1947. го­ди­не, у вре­ме у ко­је сте сме­сти­ли рад­њу фил­ма „Са­мо јед­ном се љу­би”. Ка­ко сте та­ко ве­ро­до­стој­но до­ча­ра­ли то вре­ме ко­је је од­ли­ко­ва­ла твр­до­ћа по­на­ша­ња и од­но­са, вре­ме при­ват­ног и јав­ног соц­ре­а­ли­зма?
- Ако же­ли­те са­мо тач­ну сли­ку, вре­ме на фил­му је ла­ко до­ча­ра­ти ре­кви­зи­ти­ма, ко­сти­ми­ма, фри­зу­ра­ма. Те­же је „до­ча­ра­ти” дух вре­ме­на, људ­ско по­на­ша­ње, од­но­се ко­је то вре­ме на­ме­ће. А тај дух сам знао из ку­ће у ко­јој сам од­ра­стао. Мо­ји ро­ди­те­љи су то про­шли, они су о том вре­ме­ну че­сто при­ча­ли, они су у то вре­ме ушли с ве­ли­ким на­да­ма и иза­шли с ни­ма­ло не­жном ре­ал­но­шћу. Њи­ма је, на не­ки на­чин, филм и по­све­ћен.

* У Ва­шем фил­му, по­сте­ља и же­на у њој, ни­су са­мо из­во­ри ужит­ка и чул­не ра­до­сти…
- У тој по­сте­љи су и му­шка­рац и же­на, и јед­но и дру­го су део тог ужит­ка. Шта­ви­ше; при­ча и по­ку­ша­ва да ка­же да су тај кре­вет и тај су­срет ко­жа, ја­чи од свих по­ли­ти­ка, и од свих дог­ми и пред­ра­су­да, и да тај кре­вет све то бри­ше. То је при­ча о ин­ти­ми, нај­ва­жни­јој и је­ди­ној ствар­но­сти ко­ју за­пра­во има­мо.

* Ка­ко сте осе­ти­ли су­коб ре­во­лу­ци­о­нар­ног и гра­ђан­ског у тим по­сле­рат­ним го­ди­на­ма?
- Ви­ше ме је за­ни­мао су­коб иде­је и ствар­но­сти. По­ку­шао сам се­би да об­ја­сним где је су­коб по­чео. За­ни­ма­ло ме је где је, у су­сре­ту са ствар­ним људ­ским жи­во­ти­ма, та та­ко до­бра иде­ја о со­ци­јал­ној прав­ди и људ­ској сло­бо­ди по­че­ла да пра­ви из­у­зет­ке, тра­жи оправ­да­ња. Реч­ју, где је од­у­ста­ла од оно­га с чим је кре­ну­ла. У вре­ме­ну ка­да је филм сни­мљен, а то је крај се­дам­де­се­тих, би­ло је ја­сно да је је­дан си­стем до­шао до зи­да. За­то је ме­ни би­ло ва­жно да се­би раз­ја­сним где је све то по­че­ло.

* Филм сте по­че­ли да при­пре­ма­те 1978, усле­дио је мо­ра­то­ри­јум ко­ји је па­ра­ли­сао филм­ску про­из­вод­њу у Хр­ват­ској, па сте га за­вр­ши­ли 1981. Са ка­квим де­мо­ни­ма сте се бо­ри­ли те три го­ди­не?
- Бо­рио сам се та­да са ра­зним де­мо­ни­ма, ве­ли­ким и ма­лим, слу­жбе­ним и ма­ње слу­жбе­ним, али сма­трам да су ми све те бор­бе, сва та по­ме­ра­ња и од­ла­га­ња сни­ма­ња, на кра­ју за­пра­во ко­ри­сти­ла. Имао сам и ви­ше не­го до­вољ­но вре­ме­на да се ба­вим сце­на­ри­јем, глум­ци­ма, а и со­бом. Пра­ве не­во­ље са по­ли­ти­ком и по­ли­ци­јом по­че­ле су тек по­што је филм за­вр­шен. По­ли­ци­ја је узе­ла не­га­тив... Јед­ном тај­ном ко­пи­јом ко­ју смо пре­ба­ци­ли у Па­риз, и по­мо­ћу ко­је је Кан­ски фе­сти­вал увр­стио филм у про­грам, спа­си­ли смо га. Фил­мом у Ка­ну са или без ју­го за­ста­ве, ус­пео сам да до­би­јем пра­во на при­ка­зи­ва­ње фил­ма у Ју­го­сла­ви­ји.

* Ко­ли­ко смо на­пре­до­ва­ли у отво­ре­но­сти?
- За­ни­мљи­во је би­ло да ов­де код нас, у ми­ли­он и јед­ној при­мед­би на филм, секс, го­ло­ти­ња и еро­ти­ка ни­ка­да ни­су би­ли спо­ме­ну­ти ни­ти јед­ном реч­ју. Со­ци­ја­ли­зам ни­је имао тај пу­ри­тан­ски по­глед на ин­ти­му.
То­га сам по­стао све­стан на пре­ми­је­ри у Њу­јор­ку, ка­да сам у раз­го­во­ру с пу­бли­ком по­сле про­јек­ци­је, схва­тио да је де­ве­де­сет и де­вет од­сто пи­та­ња ве­за­но за секс и ерос, да их по­ли­ти­ка у фил­му ни­ти за­ни­ма, ни­ти бри­не, да им је пу­но чуд­ни­ја и про­во­ка­тив­ни­ја та „сек­су­ал­на сло­бо­да”.
Мно­го го­ди­на ка­сни­је, из Мо­скве је до­шла још јед­на при­ча о еро­су и фил­му. Ру­си су ку­пи­ли филм за ди­стри­бу­ци­ју, на­пра­ви­ли су у „Ја­дран фил­му” све мо­гу­ће ин­тер­не­га­ти­ве за око хи­ља­ду ко­пи­ја, а на кра­ју су вр­те­ли са­мо јед­ну. И то на стро­го за­тво­ре­ним про­јек­ци­ја­ма са­мо за ви­со­ке по­ли­ти­ча­ре. Сва­кој де­ле­га­ци­ји из про­вин­ци­је по­ка­зи­ва­ли би тај „пор­нић” као до­каз да се у те дру­го­ве има по­ве­ре­ња и да их „пор­ни­ћем” за то и на­гра­ђу­ју. Филм је на кра­ју при­ка­зи­ван и у ру­ским би­о­ско­пи­ма, и ка­жу фан­та­стич­но про­шао, у оном пр­вом па­ке­ту од два­де­се­так за­бра­ње­них фил­мо­ва ко­је је Гор­ба­чов пу­стио у јав­ност. О том пу­те­ше­стви­ју „Са­мо јед­ном се љу­би” у Ру­си­ји, је­дан ру­ски кри­ти­чар је на­пи­сао и књи­жи­цу.

* Увек сте сни­ма­ли фил­мо­ве ко­ји вас се ти­чу? На че­му са­да ра­ди­те?
- С Ан­том То­ми­ћем, „на­шим по­пу­лар­ним пи­сцем”, ка­ко он се­бе зо­ве, ра­дим на но­вом сце­на­ри­ју. Ово би тре­ба­ло да бу­де аван­ту­ри­стич­ко љу­бав­на ко­ме­ди­ја. Је­дан, ако га ика­да на­пра­ви­мо, ша­шав и ве­сео филм. Чи­ни ми се да је „у овим де­пре­сив­ним вре­ме­ни­ма”, ка­ко би то ре­кла Ште­фи­ца Цвек, ко­ме­ди­ја нај­о­збиљ­ни­ји при­ступ на­шим ствар­но­сти­ма.


Иван Аран­ђе­ло­вић
-----------------------------------------------------
Глум­ци су би­ли „глад­ни” све­га

Ис­ти­че­те да сте ре­ди­тељ ко­ји „филм сми­шља за­јед­но са глум­ци­ма”. Да ли је то био слу­чај и са па­ром Ма­ној­ло­вић–Ми­ло­са­вље­вић у „Са­мо јед­ном се љу­би”?

Глум­ци су би­ли мла­ди и глад­ни све­га. Ду­го сам их тра­жио, пра­вио бес­ко­нач­не ауди­ци­је и на кра­ју ода­брао. Ве­се­ли­ли су се игри, ни­су би­ли зве­зде, и ни­су мо­ра­ли да се до­ка­зу­ју ни­чим осим глу­мом. Ду­го смо при­пре­ма­ли, сни­ма­ли им­про­ви­за­ци­је, че­шља­ли ди­ја­ло­ге...
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: uto lip 14, 2011 1:06 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Zašto hrvatska policija štiti fašiste?



Autor: MARINKO ČULIĆ/t-portal.hr


Moram priznati da pomalo uživam u ideološkoj gabuli u koju fašističko divljanje protiv gay pridea u Splitu stavlja naše, i ne samo naše, ortodoksne pristaše liberalizma. Oni, poznato je, tvrde da je garantirana formula
uspješnog i naprednog društva u tome da u svemu bude što manje države, pa me živo zanima ovo. Znači li to da je i u Splitu država trebala biti prisutna u obliku manjeg kontingenta policije, da je umjesto petsto policajaca bilo angažirano, recimo, dvjesto ili sto? A možda je, šta ja znam, bilo sasvim dovoljno i pedeset, dvadeset…

Naravno da nitko razuman neće upasti u klopku ovakvog zaključivanja, pa ću biti zadovoljan i ako samo dvojicu-trojicu liberala privolim da se okvirno složimo u sljedećem. Nije ključna stvar u tome kolika je država, iako nitko normalan nije za nekakve mamut-države, nego kakva je ona ili, preciznije, čijem interesu služi. To se u Splitu zbilja pokazalo kao najvažnija stvar, zapravo, strogo uzevši, kao jedina važna stvar. Kako su s pravom primijetile neke moje novinarske kolege, policija u Splitu uopće nije štitila sudionike gay parade, kako ona tvrdi i kako zdravo za gotovo uzima i većina promatrača, uključujući čak i dio onih koji su tim paradama skloni.

Ne, Karamarkovi oklopnici štitili su dominantnu većinu katoličkih zelota na splitskoj Rivi kojoj se sudionici Pridea otvoreno gade, a okupila se u tako začudno velikom broju (deset tisuća) da Šime Lučin s pravom nagađa da to nije moglo ići bez nečije organizacije. A takvu organizacijsku podršku mogla je splitskoj divljoj hordi pružiti, prema svim dosadašnjim iskustvima, samo državna vlast ili dijelovi državne vlasti, bilo izravno, bilo preko desnih stranaka ultraške nacionalističke i klerikalističke orijentacije. Čim je pukla sramota u Splitu, bio sam spreman staviti ruku u vatru da je bilo baš tako, a nakon što sam čuo izjave čelnih ljudi države, spreman sam staviti i drugu.

Pogledajte, molim vas, filigranski uštimane nijanse u tim izjavama. Ivo Josipović, koji nema operativnu vlast, osudio je nasilje u Splitu, a uglavnom se složio i da treba ispitati i odgovornost policije za to. Premijerka Kosor, u čijoj je ovlasti i policija, također je osudila nasilje, ali na pitanje o odgovornosti rekla je, milo naše, da je o tome razgovarala s ministrom unutrašnjih poslova. A on je, jasna stvar, rekao da je policija odradila posao kako treba i da na njoj nema nikakve odgovornosti. Na kome onda ima? Kada pogledaš kratki, dvočlani popis aktera u Splitu, nema biti tko drugi nego sudionici gay povorke ili njihovi štemerski protivnici, a kako se ove druge samo simbolički, prekršajno kažnjava, ostaju samo – pederi.

Naravno, to Karamarko, koliko god se zna da je tvrdih nacional-klerikalnih stavova, nikada neće otvoreno i javno reći, ali u ovoj zemlji uvijek se nađe tko hoće. U ovom slučaju toga se najspremnije prihvatio splitski gradonačelnik Željko Kerum, koji je pitanje odgovornosti za nasilje riješio po slavnoj patrijarhalnoj formuli da je silovana žena sama kriva za to što joj se dogodilo jer je sigurno, nema boga, nečim izazvala silovatelja. Metnimo ga, kratkom suknjom ili dubokim dekolteom. Isto je i sada. Krivi su same 'tetkice' i 'lezbače' koji su izazvali našeg čestitog i bogobojaznog čovjeka da mu se u ruci nađu kamen ili suzavac, tako glasi Kerumovo objašnjenje i siguran sam da su mu na to nazdravili podignutom čašom mnogi svećenici (uostalom, i objavljeno je da tako misle Rebić, Črpić, Čirko) i dužnosnici HDZ-a.

Ali, evo, i ja dižem čašu. Jer, nitko kao splitski gradonačelnik nije ovako, do jaja, razgolitio liberalnu tlapnju o Hrvatskoj kao navodnoj 'noćobdijskoj' državi (istina nesavršenoj, treba je još dorađivati i, dakako, smanjiti), koja sa strane samo netremice pazi da se različiti interesi u društvu otvoreno ne sukobljavaju i ne staje na ničiju stranu. Koješta! Kerum, kojeg neki splitske kolege nepotrebno vrijeđaju nazivajući ga 'ker-umom', bistro zaključuje da je Hrvatska 'katolička država', što ona u praksi, pusti ti bajke u Ustavu, zbilja i jest. To znači da je ona država jedne vjeroispovjedne grupacije koja službeno ima ogromnu 90-postotnu većinu, ali u njezino ime faktički zapravo vlada privilegirana manjina u politici i Crkvi.

A kada se ta manjina još poklopi, kao u Kerumovom slučaju, s velikim osobnim bogatstvom, dobiješ savršen opis tko je bog i batina u ovoj zemlji. I zbilja, potpuno u skladu s tim, na splitskoj Rivi je bilo i zemaljskih bogova i teških batina, a pitanje čija je hrvatska država razbistrilo se kao u akvariju u kojem redovito mijenjaš vodu. Pa naravno da je to država onih uz čije je blagonaklono zatvaranje očiju bilo moguće divljanje u Splitu, nije nikakva mudrost doći do tog zaključka, kao što je, uostalom, jasno i gdje su glavni korijeni tome. Jedan moj prijatelj sociolog cijelu dramu jugoslavenskih ratova devedesetih objašnjava borbom za to tko na određenom teritoriju ima pravo nositi oružje.

I, razumije se, svi se još dobro sjećamo, brzo je ta stvar raščišćena. Na srpskom teritoriju to ekskluzivno pravo imaju Srbi, na hrvatskom Hrvati, na slovenskom Slovenci, na albanskom Albanci… To je poslije samo malo modificirano u skladu s novim socijalnim, svjetonazorskim, seksualnim i drugim podjelama i to je to, dobili smo državu kakvu imamo. Dobro, može se reći da ni kod stvaranja drugih država u naprednijem dijelu svijeta ovo s oružjem nije bilo bitno drukčije, svugdje je to uglavnom izgledalo isto, ali nigdje kao na ovim prostorima to se nije dogodilo u tako kratkom i zgusnutom vremenu.

Zato se u nas jasnije nego drugdje i vidi da država nije nikakav hokejaški sudac koji pazi da se dvije momčadi palicama ne potuku, nego bogami i sama ima jednu kojom efikasno sređuje koja će od njih pobijediti. I, eto, to je objašnjenje zašto je policija u Splitu samo tobože štitila gay-manifestante, a zapravo bila na strani fašistoidne rulje. Pa zato što ta rulja spada u onu grupu koja 'ima pravo nositi oružje' koje je, sudeći po prekršajnim prijavama koje je podnijela policija, kod određenog broja i nađeno.

Sramota je što su, istodobno kada i u Splitu, gay-parade održane, i to puno masovnije, i u nekim drugim isto toliko katoličkim zemljama – Italija, Poljska – i nikakvih problema nije bilo, naprotiv. Ali, što ako iza te sramote slijedi i puno gore – strahota? Ovo što se dogodilo u Splitu živo podsjeća na bujanje fašizma u nekim europskim zemljama (Nizozemska, Finska, Mađarska), pri čemu u pojedinim slučajevima, kao mađarskom, famozna liberalna država već žmiri i na pojavu fašističkih paravojnih formacija.

Je li to sljedeća stepenica pred kojom i mi stojimo?!

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: sri lip 15, 2011 5:30 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Što s novcem zarađenim na ubijenima



Što sad, kad Tomislav Merčep u zatvoru čeka suđenje zbog zločina njegovih eskadrona smrti, i kad konačno – jer punih dvadeset godina sazrijevalo je društveno ozračje za prvostupanjsku presudu - bude suđen za iste one zločine o kojima su, dvadesetak godina prije vrijednih činovnika iz Državnog tužiteljstva, pisali novinari Ferala i Globusa?

Što kad naposljetku zaista bude osuđen za iste zločine o kojima smo tada ispisali stotine tekstova i tisuće stranica, zbog kojih je sudskim tužbama na temelju svojih čuvenih duševnih boli Tomislav Merčep naplatio stotine tisuća kuna?

Što ćemo s tom lovom? Pojeo vuk magarca? Ili mu je samo vezao oči, utrpao ga u prtljažnik, odvezao do šumarka, natjerao da iskopa plitku grobnicu i likvidirao hicem u potiljak? A da smo u sudskom registru službeno zavedeni kao magarci, nema sumnje: omogućili smo zapovjedniku eskadrona smrti lagodan život, da bi sad, vidno narušena zdravlja – svi ratni zločinici, primijetili ste, na sud idu vidno narušena zdravlja – u zatvor išao kao u starački dom.

A lagodan je i lijep život imao Tomislav Merčep. Malo član raznih nadzornih odbora, malo nositelj raznih stranačkih lista, malo u Saboru, malo u Hrvatskom telekomu, malo plaća, malo penzija, malo Feral, malo Globus. S prijateljima je, čitali smo u obiteljskim revijama, običavao igrati nogomet i ići u ribičiju, obožavao je pečene krumpire i Coca-colu, rado plesao sa suprugom i za rođendan joj kupovao ciklame, slušao domaću glazbu i gledao westerne, najdraži film mu je Rio Bravo, a najdraži glumac John Wayne.

Djeci će od tate ostati tri kuće u Vukovaru, stan u Zagrebu, kuća u Donjem Dragonošcu i vikendica s pogledom na more i tablom na kojoj piše: “Ovo poklanja srpsko-komunističko-udbaška banda”.

Eh, to su bila vremena. Hrvatski vitez Tomislav Merčep šepurio se Hrvatskom pod visokim pokroviteljstvom državnog vrha kao rado viđen gost obljetnica, domjenaka i televizijskih voditeljica, sav optočen čašću, dostojanstvom i ugledom.


Jasan i uvjerljiv
A bilo je za ljude poput Merčepa te, kako se zove, časti, dostojanstva i ugleda koliko ti duša želi. I sve pod zaštitom države. Kako bi Merčepu u novinama bili povrijeđeni čast, dostojanstvo, ugled ili duša, tako su mu sudovi dodijeljivali visoke novčane naknade. Samo protiv Ferala podigao je sedam sudskih tužbi tražeći milijun i pol njemačkih maraka.

Prvu je dobio već 1994., zbog teksta “Polja smrti u Pakračkoj Poljani” Drage Hedla, u kojemu se, kako je zaključila zagrebačka sutkinja Gordana Jalšovečki, “iznose razne neosnovane tvrdnje o masovnim grobnicama i logoru u okolici Pakraca”. Na temelju Merčepova iskaza, kojemu “sud u potpunosti vjeruje, jer je dat na jasan i uvjerljiv način” - nasuprot Hedlovim “raznim neosnovanim tvrdnjama” - časna je sutkinja presudila u korist tužitelja, i povrijeđeni mu ugled i duševne boli procijenila na trideset hiljada maraka.


Blokiran račun
Tih dana, na vrhuncu svoje ratne i sudske slave, Tomislav Merčep se nadmeno kurčio po Hrvatskoj, na stranačkim skupovima pozivao Hrvate “da se riješe Srba i naprave ekološki čistu državu” i obećavao kako će “njihove kćerke biti naše konobarice, njihovi sinovi naši zidari, a HDZ-ovci će biti gospodari”. Na optužbe za likvidacije civila odgovarao je da su “i Isusa pribili na križ”, i da “nažalost, nije pobio sve Srbe”, pa na tribini u ljeto 1994. bahato podigao bradu i kažiprst desne ruke: “Pišu o meni laži Globus i Feral. Neka, dao sam ih na sud, pa gube parnicu za parnicom.

Onda je Feral objavio plan grada Haaga s naslovom “Gdje je Merčepov plac?”, a Merčep je presavio tabak i zbog izazvanih duševnih boli sastavio novu tužbu. Onda je Feral javno zatražio dokaz da tužitelj ima dušu, a Merčep presavio tabak i mangupski zatražio odštetu od jedne kune. “Kad Feral sve plati”, hijenski se smijao vlastitoj kurčevitosti, “ionako mu neće ostati više od jedne kune.” Onda je Feralu blokiran račun, a Merčep je kupio novi automobil i plac na moru.

Parničenjem s novinarima Merčep je na kraju osigurao i prostojnu penziju: Ustavni sud, u kojemu je sjedio isti onaj Milan Vuković što je novinske napise o zločinima u Pakračkoj Poljani običavao nazivati “izmišljotinama”, Merčepu je na osnovu žalbe zbog “dugotrajnosti sudskih postupaka” dosudio mjesečnu akontaciju, a Ministarstvo financija mu svaki mjesec isplaćivalo između pet i deset hiljada kuna. Ne Feralovih ili Globusovih, nego državnih.

Dakle, vaših. Baš kao što je - za slučaj da se zbog mraka u vučjem želucu niste prepoznali u onoj prispodobi o vuku i magarcu - vaših bilo i onih milijun i pol kuna što je pravna država Hrvatska isplatila sestri i bratu dvanaestogodišnje Aleksandre Zec, za čiju hladnokrvnu likvidaciju nitko nikad nije osuđen, niti će ikad biti.

Dvadeset godina prošlo je otada, Feral je ostao i bez one jedne kune i tiho propao, a Tomislav Merčep zasluženo uživao u svome lagodnom životu. Malo Sabor, malo Hrvatski telekom, malo ribičija, malo Rio Bravo, malo Feral, malo Globus, malo mi, malo vi. Došla onda starost, stigle Merčepa godine i bolest, stigla ga i takozvana pravda. I što sad?

Mislim, bez zafrkancije: što ćemo sad s lovom? Što ćemo s novcem zarađenim izravno na ubijenim civilima, što ćemo sad sa svim onim stotinama tisuća kuna presuđenih i isplaćenih samo zato što smo tekstove o Merčepovim zločinima pisali dvadesetak godina prije državnog tužitelja, što ćemo s Mercedesom i kućom na moru, poklonom ‘srpsko-komunističko-udbaške bande’?

Novac, jasno, nije važan, neka placa na moru i kuće na hrvatskoj savjesti: važna je, naime, njegova simbolička protuvrijednost. Pravna je država taj novac oduzela novinama i poklonila Merčepu zbog istih rečenica koje ista pravna država danas potpisuje u optužnici istom tom Merčepu.

I bit će neobično zanimljivo dvadesetak godina kasnije gledati onemoćalog Tomislava Merčepa, pogrbljenu sjenku onog kurčevitog gospodara rata, i vidjeti čije su tvrdnje danas “razne i neosnovane”, a čijima “sud u potpunosti vjeruje, jer su date na jasan i uvjerljiv način”. Kako je, naime, vuk pojeo magarca, pa ovce ostale na broju.


BORIS DEŽULOVIĆ/Slobodna Dalmacija

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1391

PostPostano: uto lip 21, 2011 1:44 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Đuro Brodarac: Od odanog komunista do ratnog vladara Siska



Autor: IVICA RADOŠ/tportal.hr


Ratni načelnik PU Sisak Đuro Brodarac uhićen je zbog sumnje da je počinio zločine u Sisku 1991. i 1992. Osim Brodarca, priveden je Vladimir Milanković (49), ratni zapovjednik djelatnih i pričuvnih postrojbi u sastavu PU-a, i Drago Bošnjak (53), pripadnik postrojbe Vukovi, koja je bila u pričuvnom sastavu PU Sisak. Brodarca i Milankovića sumnjiči se za ratni zločin po zapovjednoj odgovornosti, a Bošnjaka za individualno kazneno djelo ratnog zločina

Đuro Borodarac (67) rođen je 1. siječnja 1944. u Hrvatskom Selu pokraj Topuskog, a dio obitelji mu je, za vrijeme Drugog svjetskog rata, stradao kao žrtva četnika s Banovine.

Javna karijera Đure Brodarca počela je 1965, kad postao član upravnog odbora Željezare Sisak, sekretar tvorničkog komiteta omladine i član Općinskog odbora Saveza komunista.

Dvije godine poslije postao je zastupnik Sabora SRH (1967-1971) te je obnašao dužnost sekretara Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske.

Iako je bio član Matice hrvatske, kad su se ‚matičari’ našli na udaru komunističkog režima, Đuro Brodarac nije zbog toga ispaštao. Štoviše, prema objavljenim podacima u novinama, Brodarac se našao na suprotnoj strani. Početkom veljače 1972. na izvanrednoj skupštini Saveza rezervnih vojnih starješina Siska izabran je u komisiju koja je preispitivala 59 rezervnih oficira JNA koji su bili članovi Matice hrvatske.

Komisija je predložila njihovo isključenje. Ipak, režimska komunistička politika počela je sumnjičiti i Brodarca, te je i on postao nepodoban. Prema vlastitim izjavama, nije se mogao ni zaposliti niti mu je dopušteno da diplomira na Tehnološkom fakultetu. Premda je danas u takvo što teško povjerovati, to su činjenice.

Dvije godine poslije, 1973. godine, Brodarac je ipak dobio posao u sisačkoj Tremoelektrani. S vremenom je napredovao, pa je 1988. godine zabran čak i u radnički savjet poduzeća Elektroprivreda Jugoslavije.

Tijekom prvih višestranačkih i demokratskih izbora, nakon kolebanja između Koalicije narodnog sporazuma i HDZ-a, Brodarac se na kraju odlučio za HDZ. Početkom srpske agresije na Hrvatsku, imenovan je zapovjednikom PU Sisak. Od početka rata Đuro Brodarac je, zapravo, neprikosnoveni vladar Siska i Sisačko-moslovačke županije.

Godine 1992. postao je saborski zastupnik i član Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, zatim član Županijske skupštine i župan sisačko-moslovački od 1993. Bio je, osim toga, član Komisije za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava. Bio je nositelj stranačkih lista na županijskoj razini te nositelj stranačkih lista u 6. izbornoj jedinici.

Nakon poraza na lokalnim izborima 2005, definitivno se povlači iz politike. Poslije je imenovan tek savjetnikom za razminiranje u Hrvatskom centru za razminiranje i uživao na svom imanju pokraj Siska.

Cijelo vrijeme, do 1991. do danas, u medijima je optuživan za nestanak Srba tijekom rata.

Broj od 611 navodnih žrtava ratnih zločina u Sisku objavljen je u SRP-u, nekadašnjem komunističkom glasilu Stipe Šuvara, međutim taj popis nije bio vjerodostojan, budući da se temeljio na podvalama Save Štrpca. Hrvatska policija je iz tog razdoblja u Sisku evidentirala 40-ak ubojstava srpskih civila.

Nestanak i ubijanje Srba u Sisku 1991. i 1992. tiče se djelovanja Handžar divizije u kojoj su uglavnom bili Bošnjaci te postrojbe pričuvnog sastava policije Vukovi. Ratni načelnik Policijske uprave Đuro Brodarac i Vladimir Milanković, zapovjednik Specijalne policije, prozivani su kao odgovorni za te zločine.

No, Brodarac je je u medijima redovito demantirao upletenost u zločine.
'U Sisku nije bilo masovnih ubojstava Srba, bilo je pojedinačnih slučajeva. Moja je policija registrirala 23 takva slučaja i nakon uviđaja podnijela kaznene prijave protiv nepoznatih počinitelja. Nije bilo zataškavanja, proveli smo očevid i istragu, a zašto ona nije dovela do počinitelja, ne znam, bio je rat, teška situacija', izjavljivao je Brodarac u medijima i tvrdio da Handžar divizija nije bila pod njegovim zapovjedništvom. Pripadnici Handžar divizije, prema Brodarčevim izjavama, bili su pod zapovjedništvom obrane grada.

U tim vremenima Brodarac je, prema vlastitim tvrdnjama, bio tek član Kriznog stožera, dok je zapovjednik bio Ivan Bobetko. Brodarac se od optužaba branio i izjavama da je zapovjednik ORE bio Drago Matanović, a njegov zapovjednik general Božo Budimir koji je pokrivao cijelo područje.

Uhićenje Đure Brodarca povezuje se s hrvatskim pristupnim pregovorima s EU-om i poglavljem 23.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1391

PostPostano: uto lip 21, 2011 1:56 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Priča o sisačkom šerifu



Autori: Robert Bajruši, Hrvoje Šimičević/Nacional
Foto: Dino Stanin/PIXSELL



Image
“Znate li da srpske krave pušiju? Kako da ne, onda zaspiju i izgore im štale.” Bila je godina 1997. i bio je to omiljeni vic kojim je Đuro Brodarac, cijelo posljednje desetljeće neupitni vladar Siska i okolice, tih dana pokušavao nasmijati znance u zagrebačkom hotelu “Esplanade”. Istina, nije mu polazilo za rukom, premda je aluzija bila jasna – odnosila se na učestala podmetanja požara na imanjima srpskih povratnika izbjeglih u vrijeme “Oluje”. Rijetki osmijesi Brodarca nisu obeshrabrili i nastavljao je pričati loš vic svakom tko ga je želio saslušati, uostalom, bila je 1997. i on je već četiri godine figurirao kao prvi čovjek svoga kraja. Krasila ga je aureola besprijekornog hadezeovca, branitelja i žrtve bivšeg sustava, bio je uvjeren kako se nitko ne sjeća vremena kad je bio uzoran primjer perspektivnog Titova omladinskog rukovodioca. Otkako je 1993. postao župan Sisačko-moslavačke županije, Brodarac se u medijima predstavljao kao HDZ-ov prvoborac, ali prema dokumentima do kojih je tijekom 2002. godine došla redakcija Nacionala i svjedočenjima njegovih sugrađana, čini se kako je istina ponešto drukčija.

Uspon nakon HDZ-ove iskaznice
Pritom je zanimljivo da se sve do sada nigdje nije bila dovoljno eksponirana ratna odgovornost tadašnjeg zapovjednika sisačke policije u razdoblju kad su u gradu i okolici masovno likvidirani srpski civili, nego isključivo djelovanje u razdoblju socijalizma. Ako se Brodarca i spominjalo u takvom kontekstu, onda su tu ulogu u pravilu preuzimale nezavisne hrvatske tiskovine. Brodarčev politički uspon i njegova uloga neprikosnovenog vladara Siska i pripadajuće županije započinje nakon što se u ranim 90-im godinama učlanio u HDZ. A potom dolaze i titule: odmah na početku rata postavljen je za zapovjednika PU Sisak. 1992. godine postaje saborski zastupnik i član Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, zatim član Županijske skupštine i župan sisačko-moslovački od 1993. Bio je, osim toga, član Komisije za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava te nositelj stranačkih lista na županijskoj razini te nositelj stranačkih lista u 6. izbornoj jedinici.

Žica, Sava
Likvidacije sisačkih Srba, koji su masovno privođeni, mučeni i ubijani tijekom 1991. i 1992. godine, obavljali su pripadnici tzv. Handžar divizije, pod tadašnjim zapovjedništvom Ekrema Mandala, a prema nekim izvorima, ratna zvjerstva nisu bila strana ni pojedinim članovima Vukova i Kobri. Evo kako je jedan od pripadnika sisačke specijalne policije sredinom ožujka ove godine u razgovoru za Nacional opisao funkcioniranje zapovjednog lanca Handžar divizije: "Njihov tadašnji zapovjednik Ekrem Mandal bio je izravno povezan s Đurom Brodarcem i Vladimirom Milankovićem, tadašnjim čelnicima sisačke policije. Oni su zapravo odgovarali isključivo Brodarcu. Mandalovi ljudi operirali su po Sisku i okolici poput čopora divljih zvijeri. Za odvoženje i likvidaciju srpskih civila koristili su jedan stari bijeli Volkswagenov kombi. Tim su vozilom odlazili po ljude koji su ranije označeni na popisima što su se sastavljali u policijskom zapovjedništvu. Ti bi civili isprva bili pokupljeni i prebačeni u podrum jedne zgrade koja se nalazila u okviru Jodnog liječilišta. U toj su zgradi ti civili bili ispitivani i mučeni, a potom odvoženi. Nakon što bi ih odvezli, njihova bi tijela povezali žicom, pa bi ih potom žive bacili u obližnju rijeku Savu."
To, međutim nije bio jedini put da se Brodarca eksplicitno dovodi u vezu s likvidacijama nevinih ljudi 'pogrešne' nacionalnosti. Dotični je optužbe odbacivao, tvrdeći kako nije zapovijedao Handžar divizijom, već da je njegova tadašnja uloga bila ograničena pozicijom člana Kriznog stožera.

Desničarski kopljanik
Početkom 2000-ih, Brodarac se pojaviljivao na sinjskoj Alci kao jedan od njenih desničarski sponzora njegujući tako i dalje svoj lik hrvatskog nacionalista koji je nakon dugogodišnjeg komunističkog šikaniranja postao HDZ-ov prvoborac: Nacional je u to vrijeme objavio dokumente koji dokazuju da je lažirao svoju biografiju; 8. veljače 1972. na izvanrednoj skupštini Saveza rezervnih vojnih starešina Siska, Brodarac je izabran u petočlanu komisiju koja je 'preispitivala' 59 rezervnih oficira 'matičara' i predložila njihovo isključenje. A ono je bilo ovakvo: predstavljajući se kao žrtva komunističkih čistki i hrvatski nacionalist, Đuro Brodarac prevario je javnost. Naime, dotad nepoznati dijelovi njegove biografije pokazali su da je sisačko-moslavački župan i sponzor Sinjske alke nalik svojim sadašnjim kopljaničkim štićenicima, jer i on i oni su se u sadašnje nacionaliste konvertirali iz bivših zadrtih komunista.

Đuro - dobar radnik i drugar
Javna karijera Đure Brodarca počela je 1965. kad je u kratkom roku doživio preobražaj iz anonimnog radnika na održavanju kranova i postao član Upravnog odbora Željezare Sisak, sekretar tvorničkog komiteta omladine i član Općinskog odbora Saveza komunista. "Đuro je ne samo dobar radnik i stručnjak nego i uzoran aktivist i upravljač", pisalo je tih godina u lokalnom glasilu o jednom od najperspektivnijih mladih komunista. "Drugovi su me od prvog dana primili s velikim razumijevanjem, tako da sam se veoma brzo snašao. Volim taj posao i krivo mi je kad moram nekamo izvan pogona, na neki sastanak ili dogovor", samozatajno je izjavio istom prilikom Brodarac.
Komunistička vlast ipak je u skromnom momku prepoznala perspektivni kadar. Zato i nije čudno da je kao jedan od najboljih samoupravljača već nakon dvije godine postao zastupnik Sabora Socijalističke Republike Hrvatske (1967.-1971.), a usporedo se potvrđivao kao sekretar Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske. Istodobno se Brodarac učlanio i u Maticu hrvatsku, što mu je dvadeset godina poslije poslužilo kao temelj za priču o zlostavljanju što ga je trpio u Jugoslaviji. Stvarnost je ipak bila ponešto drukčija od priče zahvaljujući kojoj je Brodarac ubrzo nakon prvih višestranačkih izbora postao prvim čovjekom Banovine.

Tito - narodni heroj
2002. godine u javnost je procurio Zapisnik s izvanredne skupštine Saveza rezervnih vojnih starješina Sisak - Stari održane 8. veljače 1972. u kinodvorani tadašnjeg sisačkog garnizona JNA. Bila je to doista povijesna sjednica na kojoj je započeo obračun s nekolicinom rezervnih starješina optuženih da su se uključili u maspok, ali još više zato što je te večeri službeno zatraženo da se Josip Broz Tito i drugi put proglasi narodnim herojem. U sljedećih nekoliko sati deseci govornika žestoko su kritizirali pobornike hrvatskog proljeća zahtijevajući njihovo isključenje iz vlastitih redova. Kao i mnogo puta poslije, na zborovima radnika ili partijskih komisija posvuda po Hrvatskoj, toga su dana u Sisku napadani nacionalisti i neprijatelji socijalizma, pobornici višestranačja optuživani kako još jednom žele zaratiti Hrvate i Srbe, te se upozoravalo da "Istok i Zapad imaju spremne trupe koje će intervenirati čim klerofašisti oslabe Jugoslaviju". U zapaljivoj atmosferi uslijedio je prijedlog o isključenju 59 rezervnih oficira iz Siska koji su bili članovi Matice hrvatske.

Čovjek od partijskog povjerenja
Dok je trajala atmosfera linča, izabrana je i komisija zadužena za ispitivanje svih sumnjivih slučajeva. U dvorani se nalazilo 380 delegata, no u provjerenu peteročlanu komisiju koja je preispitivala "matičare" izabran je i "šikanirani" rezervni poručnik JNA Đuro Brdoarac. Njegov izbor još je zanimljiviji uzme li se u obzir da je ostao čovjek od povjerenja, makar je i sam bio član Matice. Dva desetljeća poslije HDZ je kao svog kandidata u Sisku istaknuo Đuru Brodarca, na čijem su se predizbornom plakatu nalazili podaci koje je nemoguće spojiti s bivšim pouzdanim poručnikom: "Katolik... nekomunist... oca su mu za vrijeme II. svjetskog rata ubili četnici... 1971. uslijed jake srpsko-komunističke represije nije mu bilo dozvoljeno da diplomira, niti da se zaposli. Niz godina je bio progonjen", opisao je svoju prošlost glavni HDZ-ov kadar na Banovini.

Proleter iz provincije
No prošlost sisačko-moslavačkog župana obilježena je kudikamo pragmatičnijim ponašanjem i uklapanjem u svakodnevni život ambicioznih proletera iz provincije. Kako drukčije objasniti da je žrtva obračuna s maspokom, jedini od 380 delegata jedne od najortodoksnijih komunističkih udruga, nakon izbora u komisiju osnovanu radi ispitivanja članova Matice hrvatske, izabran i za jednog od sedam delegata izborne skupštine Saveza rezervnih vojnih starješina? Sve komisije u koje je izabran Brodarac sastavljane su po tadašnjim kriterijima od provjerenih kadrova, među kojima je bio približno jednak broj hrvatskih i srpskih predstavnika.

Serviser kranova
Podjednako je uvjerljiva i Brodarčeva teza kako mu zbog "srpsko-komunističke represije" nije dopušteno da diplomira na Tehnološkom fakultetu. Uzme li se u obzir podatak da je položio jedva nekoliko ispita u dvadesetak godina, čini se da je protuobrazovna represija u njegovu slučaju zaista bila intenzivna i vremenski neograničena. Kratko je bio i nezaposleni hrvatski nacionalist, budući je 1973., dok su brojni maspokovci čamili u Staroj Gradiški i Zenici, dobio posao u sisačkoj Termoelektrani. Kao žestoki protivnik Srba i komunista, 1988. je izabran i u centralni radnički savjet poduzeća Elektroprivreda Jugoslavije sa sjedištem u Beogradu.
Sve što se poslije događalo dobro je poznato. Pomno retuširane biografije, Đuro Brodarac postao je jednim od simbola bahate i nedodirljive HDZ-ove vlasti na lokalnoj razini. Nekadašnji zadrti komunist evoluirao je preko kandidata Koalicije narodnog sporazuma do nepomirljivog desničara i sponzora desničarsko-folklornih skupova. Prilično uspješna karijera nekadašnjeg radnika zaduženog za servisiranje kranova i šovinističkog vicmahera. Sve do jučerašnjeg dana.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2798

PostPostano: pon srp 04, 2011 12:56 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Србија разговара: помирење звезде и кокарде



Image

Мирковић: Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада; Ђукић: То нису била никаква суђења, већ фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима


Стеван Мирковић, бивши начелник Генералштаба ЈНА и Душан Ђукић, председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини (Фото Р. Крстинић)Партизани и четници поново су на ногама, опет се држе страже, овога пута на Ади Циганлији, где је недавно откривено место ликвидације генерала Драже Михаиловића. Припадници Субнора, ратни ветерани, похитали су ових дана на „београдско море” како би лично надзирали ексхумацију убијених официра и министара Равногорског покрета и владе Милана Недића, показујући да ривалитет звезде и кокарде и даље траје.

Тим поводом у редакцији „Политике” гостовали су сведоци историје, бивши начелник Генералштаба ЈНА генерал Стеван Мирковић (84) и председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини прим. др Душан Ђукић (80), који се, пратећи оца, генерала Светомира Ђукића, придружио четничком покрету, а последњу половину године, све до маја 1945, провео је непосредно уз Драгољуба Михаиловића.

Иако имају сасвим супротне погледе на кључна дешавања 20. века, обојица се слажу у погледу југословенства. А када је разговор завршен, заједно су отишли једним таксијем, препирући се, ипак, јер су обојица желела да плате рачун.


Политика: Да ли мислите да је могуће помирење између четника и партизана?

Ђукић: Упознао сам те људе док сам био са оцем 1943. године, јер се он као пензионисани генерал ставио на располагање Дражи Михаиловићу. То нису били острашћени, острвљени непријатељи партизана. Они су били трезвени, активни официри, није било те слепе мржње коју сам ја приметио код партизана када смо ухваћени. Код партизана није било шансе за неко помирење, док се са четничке стране то говорило. Дакле, помирење да, али с друге стране је одбијање.

Мирковић: Помирење је давно извршено. Краљ Петар Други разрешио је Дражу Михаиловића дужности начелника Врховне команде. Важније је, међутим, што је млади краљ у говору 12. септембра 1944. године преко Радио Лондона позвао Србе, Хрвате, Словенце да се уједине и приступе народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. Он се обраћа и четницима и поручује да сви они који се ослањају на непријатеља, против интереса властитог народа, који се не одазову овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига. Краљ Петар позива на помирење.

У мом воду у Крајишкој бригади, када смо кренули на Сремски фронт, половину смо чинили ми омладинци, а половина људи који су били у четничким јединицама и који су на овај позив ступили у партизане. То је било помирење, помирење у борби, ја сам био на Сремском фронту са човеком који је био четник.

Ђукић: Енглеска војна обавештајна служба СОЕ, са седиштем у Каиру, која је била састављена од комуниста, предратних чланова партије, слала је такве дезинформације. Мост у Вишеграду, на пример, Армстронг, који је био савезнички официр код Драже, лично је срушио, а увече јавља Радио Лондон да су партизанске снаге ослободиле Вишеград. Телеграми које је Дража слао влади уопште нису долазили до наше владе или су долазили петнаестодневно. То је била смишљена акција. Све то је сада обелодањено када су архиви отворени. Према тој пропаганди, једини борац против окупатора био је Тито, а Дража је био сарадник Немаца.


Политика: Верујете ли да су на Ади Циганлији пронађени Михаиловићеви посмртни остаци?

Ђукић: Не. Чуо сам да сте ви рекли, генерале, да те кости можда припадају неком римском легионару. Јесте ли ви заборавили 1914. и 1915. годину, које су борбе вођене на Ади Циганлији? И колико је Срба ту погинуло? Па где нађосте кости легионара? Не знам како вам се то омакло.

Мирковић: Није ми се омакло, хтео сам да кажем да се ту људи сахрањују вековима, још од римског доба. Гробница где су Дражине кости не постоји. Суђење Михаиловићу је почело 10. јула 1946. године, 15. јула завршено, он је осуђен на смрт, стрељан...

Ђукић: Сутрадан, имао је право жалбе 16 сати.

Мирковић: Има то све у архивама. Информација коју смо сви ми онда добили то је да су Дражини посмртни остаци спаљени, а пепео расут. То је учињено на основу резолуције Уједињених нација, чији смо били члан, донете на 32. заседању којом се обавезују чланице УН да се посмртни остаци ратних злочинаца не сахрањују него кремирају. То је судбина и с Дражом. Залуд га траже.

Ђукић: Ово што говори генерал о поступању с посмртним остацима, то је стара школа. Рецимо, Илија Бирчанин, четнички војвода из Балканских ратова, умро је у Сплиту 1943. године. И када су такозвани ослободиоци дошли 1944. у Сплит, они су га ископали и бацили у море. Поступак је ископати, уништити посмртне остатке четника, да ли да се спали или да се самеље, свеједно. Ја мислим да на Ади није Дражин гроб, све је то уништено, растурено, али без обзира, на то, нека симболика треба да буде.


Политика: Мислите на споменик на том месту?

Ђукић: Да.

Мирковић: Апсолутно сам против те идеје, чак ни онај камен крајпуташ Михаиловић није заслужио. Није био човек од акције, није се борио, зато су га Енглези одгурнули. Пошто је Дража у јавности фигурирао као борац, они се досете и поставе му задатак да поруши два моста 15. јануара 1944. године. Он то није могао да уради, тај велики војсковођа. По неким подацима, он је почео да формира југословенску војску у отаџбини маја 1941, а завршио је крајем 1943. и она је бројала, у то време, близу 500.000 уписаних војних обвезника и око 50.000 наоружаних бораца. Та велика сила није могла да поруши два моста. Та војска је Други светски рат преспавала, прележала. Он је више Срба убио него Немци. То је човек који нема никаквог успеха, резултата. Уосталом, коме се предао командант немачких трупа на југоистоку, Александер Лер, Дражи или Титу?

Ђукић: Што се тиче аустријског каплара, касније маршала Броза, и његових војничких способности, чуди ме да ви као школовани војник уопште о томе можете говорити. Сва његова стратегија се састојала у томе да се опколи борбеним јединицама да би сачувао себе. НОБ се састоји од четворогодишњег бежања од Немаца. Што се тиче мостова, пристао је Дража да их дигне у ваздух, то је била једна проба да се елиминише Михаиловић, он је пристао, само је тражио експлозив, али нису му дали. Прошли су и партизани из Босне целу пругу, мостове, нигде нису ни пијук заболи, ишли су само да се с Русима састану и уђу у Београд с њима. Те велике битке за време рата које се уче у школи, то су катастрофе због Брозове војничке неспособности.

Мирковић: Можемо ми да причамо фрагменте и сећања, али факта су факта. Тај, по вама неспособни маршал, 1945. године се налази на споју две велике армије, Црвене и англосаксонске. Војска коју је Тито формирао, око 800.000 људи, везује та два фронта. Тито је био спреман, он се за то припремао. Дража, с друге стране, бавио се формирањем војске, а као начелник штаба бавио се, поред осталог, разрадом тактике да се врше неприметне саботаже према окупатору. Сам Михаиловић је више пута изјавио да није дорастао том тренутку.


Политика: После рата су се десила хапшења, суђења, ликвидације политичких противника. Да ли мислите да то може да представља препреку у помирењу?

Ђукић: То нису била никаква суђења то су биле фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима. О томе је писала професорка Смиља Аврамов, о гробницама насталим после заузимања Србије од стране партизана. Не постоји у Србији ниједан градић који нема своју јаму. Била је акција да се оне открију, али то се не ради. Ово што се као тражи Дражин гроб, то је замазивање очију јавности. Да је процесуиран геноцид над Србима у Хрватској 1945. године, питање је да ли би и дошло до рата у Босни, Сребренице, за шта генерал опет криви Дражу. Њему је за Сребреницу крив Дража и кокарде. Па та кокарда нам је сада на застави, а због те кокарде се некад добијао метак у чело.

Мирковић: Прича о репресији 1944. године је велика лаж, после 12. септембра и краљевог говора. Било је репресије, али од стране одметника, четника и усташа, преко 20.000 одметника је било 1945. године. Око 200.000 људи је изгубило грађанска права 1945. године, али они су наставили да шире мржњу, ону из времена рата. Партизани су хватали и судили зликовце, а не поштен свет. Глупости су приче да су то била суђења идеолошким противницима. Јонић, на пример, министар просвете у Недићевој влади, осуђен је на смрт стрељањем, а он је позивао да се партизани утамане, био је ратни злочинац.


Политика: А зашто је тај Јонић ликвидиран? Због те изјаве?

Мирковић: Зато што је био ратни злочинац!


Политика: Па шта је урадио?

Мирковић: Нећу ја вама сад објашњавати, узмите листу ратних злочинаца... Он позива да се „утамане”. Такве смо ми јурили, а не поштен свет. Авној је 21. новембра 1944. донео закон о амнестији, којим су амнестирани сви припадници ЈВО и хрватски и словеначки домобрани. И ту су направљени неки изузеци, који се односе на Српску државну стражу, љотићевце, усташе... После тога Владислав Рибникар упућује писмо Титу у коме га обавештава да је расположење у Београду после амнестије изванредно. И додаје: „Сви смо овде помало шуровали с Немцима“. Подсећам да је 9. маја 1945. немачки командант у Југославији генерал Лер потписао капитулацију немачких трупа, чувене групе армија Е. Лер се предао код Дравограда и доведен је у Београд, где је осуђен на смрт због бомбардовања Београда 1941. године.

Ђукић: А да ли је суђен онај који је на Ускрс, 16. априла 1944. године бомбардовао Београд, када је изгинуло више људи него 6. априла 1941?

Мирковић: То ви боље знате, то су ваши савезници...

Ђукић: То је Коча Поповић наредио, тражио.

Мирковић: То није тачно!

Ђукић: То је ноторна, позната ствар да је Коча с Меклином уживао када су бомбардовани Лесковац, Ниш, Београд. Ви морате знати да је тако било.

Мирковић: То није тема. Шта ви мени причате о томе, ја сам доживео то бомбардовање, држао плех изнад главе.

Ђукић: Увече после бомбардовања Београда, Радио Лондон је јавио да су савезничке снаге извршиле ваздушни напад на Београд с толико и толико апарата, и бацили толико тона бомби. И да је било је по налогу врховног партизанског штаба.

Мирковић: Ма, то није тачно.

Ђукић: Ја сам то лично слушао на Радио Лондону. Ви сте држали плех, а ја сам слушао радио. И то је урађено да сруше Београд јер није био комунистички! И још да вас питам, генерале – што пребише ваши Крајишници војводу Бојовића?

Мирковић: Немојте ви мене ништа да пропитујете, ја вас ништа не пропитујем.

Ђукић: Кажете да није било репресалија, а партизани су упали као бесни пси у Београд, увукли се за руским тенковима. И зашто пребише војводу Бојовића побогу, човека који је ослобађао Београд?

Мирковић: То су појединачни случајеви, ви живите од тих појединачних случајева.

Ђукић: И 30.000 људи је побијено тада.

Мирковић: Немате још ниједан гроб који је откопан и где је утврђено ко је тачно убијен.

Ђукић: Па то и ја вас питам, зашто се не откопају ти гробови? Зато, када се пита да ли смо за помирење или не, много више би требало да опрости ова страна која је била против комуниста. Међутим, с Новог Београда имате партизанске борце који неће ни да чују и то углавном нису борци из Србије.

Мирковић: Да вам кажем нешто, Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада. Прво га се одрекао краљ, односно влада, а када је доша&
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: uto srp 05, 2011 10:04 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Dogovoreni rat i druge glasine



Piše: SANJIN PEJKOVIĆ/Media.ba








Gledajući kako i par oaza onoga što bi se moglo nazvati slobodnim novinarstvom u Srbiji, polako ali sasvim sigurno, nestaje, ”Dogovoreni rat?” će sigurno ubuduće biti prikladan modus operandi za dokumentarne rekonstrukcije novije istorije. Tvrdokornu, bezobzirnu nacionalističku propagandu 90-tih je ionako zamjenila neka proevropski orjentirana revizionistička limunada, gdje Draža Mihajlović i približavanje evropskim vrijednostima staju u istu rečenicu. Promoviranje glasina u istine i ”izjednačavanje” svih strana kao ravnopravnih, daje filmu mogućnost prekrajanja činjenica, a filmski trikovi služe za opravdavanje politike koja je i danas prisutna u Srbiji, dvadeset godina nakon ratova

"Dogovoreni rat?", Autor: Slađana Zarić; producent: Milica Dabić; režija: Filip Čolović; prozivodnja RTS maj 2011

Nemogućnost filmske slike da dadne konačni odgovor na bilo koje historijsko pitanje je u jednu ruku frustrirajuće, a u drugu oslobađajuće. Dokumentarni filmovi o historijskim događajima mogu se koristiti za analizu prezentacije istorije, revidiranje, te i za (re)definiranje pisanja istorije. Po historičaru Hayden Whiteu, nemoguće je do kraja rekonstruirati historijske događaje i dati potpunu sliku stvari, jer bi to podrazumijevalo sveobuhvatnu rekonstrukciju svih osobnih misli, trenutnih razmišljanja, miliona spletova okolnosti koji su doveli do određenih odluka u određenim trenucima. Hayden White ne zalazi u relativiziranje historije nego pokušava ukazati na nemogućnost objektivne reprezentacije i rekonstrukcije kroz literaturu i film. Da bi se određeni historijski događaj prepričao, sažeo, objasnio, neki aspekti se moraju pojednostaviti, osobe izbaciti, konteksti prešutjeti. Historiografija je narativ, objašnjavanje historije koja niti je logična, ni hronološka.

Dokumentarni film je, grubo rečeno, skoro od početaka nosio konotaciju ”istinitosti”, sadržanu u samoj riječi dokumentiranje. Tako su prvi filmovi braće Lumiere, o ulasku voza u stanicu i izlasku radnika iz njihove fabrike, nosile autentičnost, prepoznavanu od strane publike. Kroz prvu polovinu 20 vijeka, dokumentarni film će služiti kao sredstvo propagande, kroz snimanje političkih prevrta, atentata, ratova, ali i dokumentiranja svakodnevnice (često kroz egzotiziranje publici stranih i nepoznatih mjesta). John Grierson, jedan od pionira i najvećih imena Britanskog dokumentarnog filma, je među prvima ovaj žanr i nazvao dokumentarnim, te ga objasnio kao ”a creative treatment of reality”. U današnjim filmološkim debatama je istinitost dokumentarnog filma zamijenjena performativnošću. Stella Bruzzi piše o dokumentarnom performativitetu kao meta-naraciji, dokumentarista je svjestan lažnosti filmske slike i pokušava je kroz samu filmsku sliku i izraziti, tj propitati korelaciju reprezentacije stvarnosti i samog života. Ono što bi se ipak moglo nazvati klasičnim dokumentarnim filmom vuče svoje korijene u Američkim i Britanskim filmovima 30-tih godina, gdje se uz voice over publika trebala ”naučiti” nesto novo, filmovi su imali pedagošku crtu. Koristeći različite filmske slike, materijal se ujedinjavao uz glas koji je gledaoca trebao upućivati na koji način da perceptira prikazivane slike. Kompilacija različitih filmskih slika nije ni tada bila ništa novo. Korištena je veoma inovativno nakon Ruske revolucije, i u dokumentarnom ali i igranom filmskom izrazu. Kompilacija je tada korištena u ideološke svrhe, kao recimo u dokumentarnim filmovima Esfir Shub, koja je suprotstavljala slike luksuza carske familije i aristokrata u Rusiji, sa slikama bjede i siromaštva ruskih seljaka, i na taj način htjela objasniti korjene revolucije. Kontrastiranje slika različitih sadržaja i poruka, koje jedna pored druge daju treće značenje je usavršio Sergej Eisenstein, šo u praktičnom radu, što u teoriji.

Za analizu i kritično sagledavanje dokumentarnog filmskog žanra, neophodno je ustanoviti nekoliko parametara analize. Filmolog Michael Renov polazi od četiri moguće uloge dokumentarnog filma, koje ni na koji način nisu izolovane jedna od druge. 1. Snimiti, otkriti ili sačuvati (to record, reveal, or preserve); 2. Uvjeriti ili promovirati (to persuade or promote); 3. Izraziti (to express); 4. Analizirati ili ispitati (to analyze or interrogate). Neki dokumentarci mogu istovremeno pripadati svim grupama, ali je bitno analizirati njihovu namjenu, a istovremeno i percepciju i recepciju, te vidjeti da li su i na koji način uspjeli u prikazivanju onoga što im je bio cilj. Filmski teoretičar Carl Plantinga je u knjizi Rhetoric and Representation in Nonfiction Film ustanovio četiri parametra koja uslovljavaju izgled, stil, konstrukciju i reprezentaciju događaja u dokumentarnim filmovima. Ovi parametri nam u analizi mogu pružiti jasniju sliku retorike koja se koristi. Glas (Voice), Naglašavanje (Emphasis), Redoslijed (Order) te Selekcija (Selection).

Moja analiza u ovom slučaju obuhvata samo filmsku reprezentaciju pojedinih historijskih događaja, ne događaje per se. Kao što i Hayden White piše u tekstu ”The Modernist Event”, zabluda je misliti da historiografija može na objektivan način otkriti sve nedvojbenosti vezane za historijske događaje. Interpretacije koje se baziraju na otkrivenim tragovima dovode u pitanje objektivnost historiografije iz najmanje dva razloga: Broj detalja i ”konteksti” svakog jedinstvenog historijskog događaja su skoro beskonačni te je objektivna rekonstrukcija svih detalja, namjera, sudionika, odluka nemoguća. No, nepostojanje objektivne rekonstrukcije nas ne smije obeshrabriti, a dužnost filmologa i historičara je u najmanju ruku da analiziraju reprezentacije vezane za kontroverzne historijske teme, događaje i ličnosti.


Formuliranje novih istina
Tempiran valjda da bi građane Srbije napomenuo na dvadesetogodišnjicu proglašavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije, RTS je 21. i 22. juna prikazao dokumentarni film u dva dijela, ”Dogovoreni rat?”. Baveći se sastancima i dogovorima Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića, ”Dogovoreni rat” ima ambiciju prikazivanja cinizma predsjednika koji su javno vodili ratove, a u strogoj tajnosti su se, sretali, prekrajali zemlju, poštovali, cijenili, šalili.
Kao što je slučaj i sa mnogim drugim medijskim diskursima u Srbiji (ali i šire na području bivše Jugoslavije), ovdje se ipak radi o još jednom kvazi-istraživanju. Umjesto kristaliziranja slike dobijamo još jedno zamagljivanje i historijsku reviziju, ponegdje jedva primjetnu a ponegdje veoma izričitu. Organizacija u RTS-u – umjesto propitivanja sopstvene uloge u huškanjima i pomaganju promoviranja mitskog heroja Slobodana Miloševića krajem 80-tih i kroz 90-te – valjda misli da će nedavno izvinjenje za nacionalističku propagandu provođenu u tijesnoj suradnji sa vodećim političkim organima biti dovoljno, te da nema potrebe da se više samokritično određuje prema liku i djelu čovjeka kojeg su i sami stvarali.

Još se valjda samo najuporniji bave neumoljivim iščitavanjem, pregledanjem, analiziranjem rečenog i snimljenog u proteklih dvadeset godina. ”Godine koje su pojeli lavovi” Bore Kontića, koliko god tehnički nesavršen, je ipak vrijedno svjedočanstvo medijskom ludilu kojem smo bili izloženi u zadnje dvije decenije. Različit propagandni materijal možemo naći i na stranama projekta Medijske Arheologije, u arhivama nekih nevladinih organizacija, u serijalu ”Sav taj folk”, a analize i konkretna povezivanja medijskih odašiljalaca i nacionalističkih ideologija u regionu, u knjigama i tekstovima Ivana Čolovića i Milene Dragičević-Šešić. Ipak, kroz 2000. slike se polako ali sigurno dekontekstualiziraju, nove istine se formulišu, analize razvodnjavaju. Pa se tako i u RTS-ovom dokumentarcu trač i nagađanja unapređuju u istine.


No, da krenemo.
Na početku prve epizode se pojavljuje kratki tekst: ”Rat na prostoru SFRJ počeo je sukobom u Sloveniji, 26 juna 1991 godine, dan nakon što je Slovenija proglasila nezavisnost. U sukobu TO i JNA poginula su 44 vojnika jugoslovenske vojske. Rat je okončan 6 jula 1991 godine, a nekoliko dana kasnije JNA je povučena iz Slovenije. Prvi sukobi na prostoru Hrvatske počeli su 1 aprila 1991 godine, kada su na Plitvicama pale i prve žrtve rata na prostoru SFRJ – jedan Hrvat i jedan Srbin. Sukobi širih razmera eskalirali su tokom leta i jeseni. Vensovim planom januara 1992 godine, snage UN raspoređene su između zaraćenih strana. Srpske oblasti SAO Krajine proglašene su zaštićenim zonama. Hrvatska vojska maja i avgusta 1995 godine vojnim akcijama Bljesak i Oluja proteruje Srbe iz Hrvatske. EU i Amerika početkom 1992 godine priznaju Hrvatsku i Sloveniju, a nešto kasnije i Bosnu i Hercegovinu kao nezavisne države. Sukobi u BiH između Srba, Bošnjaka i Hrvata odneli su preko 100 000 žrtava.”

Zašto sukob? Dan nakon proglašavanja nezavisnosti? Jesu li samo JNA vojnici poginuli? Gdje je JNA povučena? Zašto odjednom sukobi na hrvatskom tlu? Ko je pucao na koga na Plitvicama? Zašto je bitno da se spomene nacionalnost poginulih? Kako su sukobi eskalirali? Šta je zaštićena zona? Da li je jedini rezultat Bljeska i Oluje protjerivanje Srba? Šta se sve stiglo desiti u godinama između 92 i 95? ”Sukob” između Srba, Bošnjaka i Hrvata? Da li su samo u sukobima ljudi ginuli, ili je bilo i nedužnih žrtava?

Tekst na početku drugog dijela vješto izostavlja svo srpsko učešće, tj. sudjelovanje JNA, dobrovoljce iz Srbije, plaćene kadrove, snabdjevanje oružjem: ”Rat u Bosni i Hercegovini koji je vođen između Vojske Republike Srpske, Armije BiH i Hrvatskog veća odbrane, je najkrvaviji trogodišnji rat na prostoru bivše Jugoslavije. Hrvati su želeli da deo Bosne i Hercegovine pripoje Republici Hrvatskoj i tako ponovo ostvare granice banovine Hrvatske iz 1939 godine, Srbi su hteli da ostanu u skraćenoj Jugoslaviji, Bošnjaci su želeli unitarnu Bosnu. Međunarodna zajednica podržavala je taj stav. BiH je kao država priznata 1992 godine.” Koji Srbi i koji Hrvati? Iz Srbije i Hrvatske, ili iz Bosne i Hercegovine? Je li razlog za pucanje u Bosni težnja Hrvatske za banovinom iz 1939? Koja i kakva krnja Jugoslavija? Ispada da je međunarodna zajednica išla protiv volje većine stanovništva , što nije tačno jer je na referendumu o nezavisnosti Bosne i Hercegovine majoritet glasao za otcjepljenje od Jugoslavije. Ne pominjući tačan datum međunarodnog priznanja BiH, umanjuje se činjenica agresije na Bosnu i Hercegovinu, a implicira se teza građanskog rata.

Tekstovi u obe epizode služe kao uvod za daljnje dokazivanje da je raspad Jugoslavije počeo najvećim dijelom zbog samoinicijativnih želja pojedinih republika da se iznebuha otcjepe od Jugoslavije.

Kako je počeo rat na mom (polu)otoku, ili dekontekstualizacija arhivskih snimaka te svjesno zamagljivanje kronologije kroz mješanje mjesta i vremena

Nakon tekstualnih preludija, obe epizode počinju prologom, gdje par političara iz tog vremena svjedoče o bivšim predsjednicima i dubokom međusobnom poštovanju. Uz sve jeziviju muziku pokazuju se dva poznata profila te tekst ”Dogovoreni rat?”, te sve prelazi u formu nagađanja, spekuliranja i konspiracijskih teorija koje će se plesti kroz čitav film. Koji rat je dogovoren? Jesu li svi konflikti u bivšoj Jugoslaviji bili jedan rat?

Prolog u prvoj epizodi zamjenjuju slike sa sleta Dana Mladosti iz 1987. Zajednički jugoslovenski ples zamjenjuju nacionalni plesovi, te se kolo razjedinjuje. Komentatori ukazuju na secesionističke poruke koje ne obećavaju dobro. Simbolična poruka je ta da je zbog želje za rasparčavanjem Jugoslavije izbio i prvi, i drugi, i treći, i četvrti rat. U idućih par minuta će Momir Bulatović gordo raspravljati o srpskim pravima da ostanu u zajedničkoj državi, Slaven Letica će tvrditi da je Hrvatska imala pravo na izlazak iz zajednice, a Milan Kučan će mirno govoriti o ponuđenim rješenjima za koja niko nije bio zainteresovan. Sekvenca dobija punu simboličnu snagu u već toliko puta viđenim, mitskim, snimcima s Maksimira, dok voice over naglašava da su prvi sukobi počeli baš na stadionu. Voice over u dokumentarnim filmovima se često upotrebljava radi neprimjetnog spajanja scena ali i uputa gledaocima kako i na koji način da tumače vizualne poruke. U ovom slučaju će snimke sa Maksimira neprimjetno biti zamijenjene napadom na JNA vojnike u Splitu, godinu dana kasnije, dok nam glas objašnjava da su konflikti sa stadiona ubrzo preseljeni na ulice. Ubrzo? Godinu dana kasnije! Šta se sve uspjelo dogoditi na političkom planu u tih godinu dana? Kroz koje krize je država prolazila? Ta pitanja ostaju neodgovorena, ali se pruža dojam da su događanja u Splitu sasvim logičan nastavak Maksimira, tj da su oba događaja usko povezana, mada je prošla čitava godina dana između njih.

Dekontekstualizacija kompiliranih slika se nastavlja, a montaža obuhvata i miting na Kosovu polju 1989 te pobjedu HDZ-a u Hrvatskoj 1991 godine!?!? Ne može se poreći da ove stvari nemaju ama baš ništa jedna s drugom ali je maliciozno montirati ih u istoj sekvenci jer se na taj način implicitno povezuju svi lideri, svi dogadjaji, sve ideologije, u cilju imputiranja iste krivnje svim akterima.

Odašiljaoci poruke su u slučaju ”Dogovorenog rata” svjesni da moraju da zloupotrebljavaju snimljeni materijal, da ga korumpiraju, da objašnjavaju i sjedinjavaju nespojive scene, samo da bi gledaoca uvjerili u poruku s početka, te strategija mješanja kompilativnog materijala svrsishodnog za naoko blagu propagandu se nastavlja kroz cijeli film. Miksanje vremenski različitih scena sa slikama kojima ne znamo porijeklo, se objašnjavaju kroz voice over, kao recimo u sceni o ”humanom preseljenju” na kraju drugog dijela, gdje se diskutuje kako su Bosanski Hrvati raseljeni i otjerani iz srednje Bosne 1995 godine. Uz to se prikazuje jedna kolona izbjeglica, a vrijeme i mjesto je Travnik, juni 1993. Ništa više ne uspijevamo saznati iz ove vizualne prezentacije, ali kao publika koja vjeruje onome rečenom, mi ćemo se identificirati sa prikazanom žrtvom, iako nikakve informacije nismo dobili o njoj. Ko su ti ljudi? Odakle su protjerani? Zašto? Ko ih je protjerao? Gdje su otišli? Dekontekstualizirana slika se ovdje koristi samo kao podloga i retorička figura, za prave ljudske sudbine već odavno nismo zainteresovani.

Zamjene teza će dominirati u oba dijela. Nekad će to biti muzičke montaže koji prerastaju u spotove (uz nezaobilaznu ”Igra rocknroll cela Jugoslavija”), ali i više puta prikazivano vizualiziranje velikohrvatskih snova, gdje se karta Jugoslavije rasparčava da bi hrvatski dio progutala sveobuhvatna šahovnica. Ovo podsjeća na propagandne filmove Why we fight iz 40-tih, kad su animacije Walta Disneya služile za vizualiziranje nacističkih i fašističkih simbola na mapama Njemačke, Italije i Japana.

Natrag na prvi dio. Tu je sad i (nepobitno) mješanje međunarodne zajednice, na čelu sa Njemačkom, internacionalne igre, profitiranja, taktike i traženja lojalnih suradnika van granica Jugoslavije. Ponovo montaža, Tuđmanovo siktanje, govor pun mržnje o odbijanju Z4 plana, srpskom planu da ostvari granice 28 kilometara od Zagreba, te mrskoj JNA koja je htjela da Hrvatsku vrati u ”zlosretnu Jugoslaviju”. Ovaj govor će se u filmu ponoviti četiri puta, ali nećemo dobiti informaciju o tome kad i gdje je održan. Z4 plan je ponuđen zaraćenim stranama tek u januaru 1995 godine. Zašto se onda koristi u sekvenci o kojoj se priča o umješanosti Njemačke za raspad Jugoslavije još prije vojnih sukoba? Upornim izbjegavanjem prikazivanja osnovnih informacija o porijeklu snimaka se stvara lažna hronologija i povezanost događaja nauštrb historijskih činjenica.


Ko je Slobodan Milošević?
Voice over: ”Predsednik Srbije, Slobodan Milošević, zalagao se najpre za jedinstvenu Jugoslaviju, jer je Jugoslavija od svog nastanka 1918. godine, bila nacionalni interes svih Srba. Bila je to jedina država u kojoj su Srbi živeli pod istim krovom.” Za razliku od Miloševića: ”Hrvatski predsednik Franjo Tuđman, nije želeo Jugoslaviju, već samostalnu i nezavisnu državu. Svi potezi koje je povlačio bili su u pravcu raspada zemlje.” Uz pomoć JNA, Milošević nije napao Sloveniju koja je izglasala nezavisnost, nego da: ”pokuša da ostvari prvobitne, maksimalne ciljeve, a to je očuvanje Jugoslavije”. Milošević koji po svaku cijenu želi da sačuva Jugoslaviju je u filmu tragični heroj koji nikako nije mogao da kontroliše događaje. Smilja Avramov – koja se u filmu predstavlja i kao stručnjak za međunarodno pravo, a i kao dio pregovaračkog tima sa Hrvatskom – kaže: ”Hrvati izlaze sa kristalno jasnim stavom, hoćemo nezavisnu državu i tako dalje, Slovenci i ostali. Srbi nisu imali sasvim čvrst stav po tom pitanju”. Historičar Predrag Marković: ”90-tih godina se u svetu i kod nas razvila čitava industrija knjiga koji su tvrdili da Milošević sprovodi neki đavoljski nacionalistički plan, koji su smislili Akademija nauka i neki zli Srbi. Međutim on defanzivno reaguje, on stalno reaguje na nešto što se dešava. On nema, ni u jednoj situaciji on ne, ni jedan potez ne igra prvi, već su svi njegovi politički potezi i igre su u iznudici. Znači nijedan događaj u ratovima 90-tih, nijedan potez on nije prvi povukao”.

Cinizam ovdje dostiže vrhunac. Niti se spominju 80. koje su bile nacionalistička uvertira krvavim sukobima, a koje su bile inicirane iz nekoliko političkih i akademskih centara, nego se persona Slobodana Miloševića transfigurira u žrtvu okolnosti i događaja koje nije mogao kontrolisati. Nigdje pominjanja Kosovskog mita, iskopavanja kostiju, a referiranje na uticaj SANU-a i velikosrpskih planova, očitih u medijima krajem 80-tih i kroz čitave 90. se u filmu ”Dogovoreni rat?” odbacuju kao konspiracijske teorije. Teorija o nesretnoj žrtvi će se poktrijepiti na kraju drugog dijela, gdje se aludira da je Tuđman uspio u svojoj nakani, a da je Milošević, nažalost vjerovao čovjeku, koji ga je, kroz izvršavanje Oluje i Bljeska, izdao. Uz tonove ”Ustani Bane, Hrvatska te zove”, Josip Manolić svjedoči da je Tuđman uspio u svojoj nakani, a da je Milošević gubitnik, koji je imao veće mogucnosti od Tuđmana, ali je Srbiju doveo u inferiorniji položaj, nego šo je bila prije sukoba. Kao i u drugim nacionalističkim diskursima, nezadovoljstva i problemi s Miloševićevom vladavinom su ti da je gubio sve svoje ratove, a ne da ih je započinjao. Na kraju krajeva kad Borislav Jović kaže da je Milošević mrtav i da se suđenje prekinulo to daje jasno stanje stvari. Mi možemo odsad samo nagađati da li je i koliko je taj čovjek kriv za sve ono sto se dogodilo. Čini se sasvim nevažno to da su mnogi zločinci kroz istoriju umirali prije nego im se stiglo presuditi. To da Milošević nije imao jasan stav nije dokaz da nije vodio agresivnu velikosrpsku politiku nego da je znao u određenim trenucima igrati na različite karte, komunizma i nacionalizma kad je to bilo potrebno, u cilju ostajanja na vlasti.

Kad Momir Bulatović, Stipe Mesić, Muhamed Filipović, Stjepan Kljuić ili Borislav Jović po ko zna koji put prepričavaju dogodovštine i objašnjavaju da je Milošević bio šarmantni majstor magije, dok je Tuđman zadržavao dostojanstvo i krutost te nije baš uvijek podlijegao njegovom šarmu, nas direktno dovodi i do zadnje velike zamjerke koju imam. Film se ni na koji način ne bavi historijskim sastancima, nego zalazi u područja spekulacija, anegdota i neosnovanih insinuacija.


Politika ”rekla-kazala”
Neupitno je da su se ti ljudi sretali, ali kao što se to napominje i u filmu, nigdje još nisu procurili transkripti o onome o čemu su pričali, te sve i ostaje u domenu spekulacije. I sama premisa filma je na klimavim nogama, jer se nigdje crno na bijelo ne donosi uvid u broj sastanaka mada se od početka navodi cifra od 48 puta. U drugom dijelu se čak insinuira da je u tih navodnih 48 puta uvršteno i Miloševićevo sastajanje sa Šarinićem, o čemu je čak i Šarinić sam napisao knjigu, te je to dobro poznata informacija. Uostalom, pored tolikih svjedočanstava, knjiga, direktnih i indirektnih historijskih artefakata, nije nikakva nepoznanica da su se Tuđman i Milošević sretali, koliko puta ostaje nepoznanica, ali se insistira na broju 48 koji se nigdje ne dokazuje. Na nama je da vjerujemo glasu.

Druge spekulacije se bave između ostalog:
- Nedokazanim glasinama o predaji Vukovara i granatiranju Dubrovnika kao dogovoru;
- Tuđmanom kao izdajnikom zajedničkih dogovora, na čemu je i profitirao. Na to se nadovezuje i intervju sa Ljubom Stojadinovićem koji u filmu tvrdi da Tuđman nije vjerovao Miloševiću ništa a da je ovaj njemu vjerovao sve. Mada priznaje da za te tvrdnje nema dokaza, Stojadinović navodi neki primjer koji mu zvuči kao indikativan!? Na glasine o (ne)afinitetima dogovaratelja se logično nadovezuje i priča o izdaji. Tuđman se ne drži dogovora, dok Milošević ispada naivan i nedužan, pogotovu u okolnostima protjeravanja srba iz Krajine, koja su po spekulisanju filma za njega bili ogromno iznenađenje;

Otimanju kontrole od strane nekih vojnih jedinica. Izjava Ivana Zvonimira Čička o luđacima sa hrvatske strane koji su se oteli kontroli se pogodno koristi u kontekstu Ratka Mladića, da bi se insinuiralo da ono što je on uradio u Srebrenici i ostatku Bosne, nije bilo pod kontrolom Miloševića i njegovih ljudi.
- Izravnjavanju krivnje u ratu u BiH. Bosanska strana se u filmu koristi u trenutku kad neki od tzv. savjetnika Alije Izetbegovića sa glupim osmijehom na licu prepričava neukusnu anegdotu koju je i on sam čuo iz treće ruke, o pukovniku Aleksiću i riječima ”kuća časti”, kada su srpske jedinice naizmjenično granatirale Hrvate i Bošnjake, za vrijeme hrvatsko-bošnjačkog konflikta. Od priča o posljedicama tragičnih konflikata između zaraćenih strana, pokolja, političkih igara koje su obične ljude obilježili za čitave živote, u filmu ostaje zabilježena anegdota nekog političkog anonimiteta, koji služi kao prigodna podloga za prodavanje priče o istoj krivnji svih vojski. Bosanska strana se u filmu implicitno krivi i za sukob – tj. sve ono što će se desiti – kad se spekuliše o motivima odbijanja Kutiljerovog plana, pred izbijanje rata. Ova veoma ozbiljna insinuacija koristi historiografiju na perverzan ”šta bi bilo kad bi bilo”-način da bi Bošnjake optužila da su sami krivi za ono što ih je snašlo u ratu, zbog odbijanja plana.
- Dogodovštine iz rata dostižu vrhunac pričom Momira Bulatovića o pregovorima u Daytonu. Konobar iz skeča Nadrealista o plaćanju računa u ”Kafani kod dva goluba”, govori o tome kako su srpski i crnogorski tim uspjeli prošvercovati viljamovku u američku bazu, deklarirajući je kao čaj, te da je zato Miloševićeva soba za vrijeme pregovora bila najposjećenija i najpopularnija, jer se eto, tu moglo cugati. Opet, skoro ništa o sudbonosnim potpisima, o Daytonu koji i 15 godina nakon završetka rata čini sve tri strane u Bosanskom sukobu, na različite načine, nezadovoljnim.

Gledajući kako i par oaza onoga što bi se moglo nazvati slobodnim novinarstvom u Srbiji, polako ali sasvim sigurno, nestaje, ”Dogovoreni rat?” će sigurno ubuduće biti prikladan modus operandi za dokumentarne rekonstrukcije novije istorije. Tvrdokornu, bezobzirnu nacionalističku propagandu 90-tih je ionako zamjenila neka proevropski orjentirana revizionistička limunada, gdje Draža Mihajlović i približavanje evropskim vrijednostima staju u istu rečenicu. Promoviranje glasina u istine i ”izjednačavanje” svih strana kao ravnopravnih, daje filmu mogućnost prekrajanja činjenica, a filmski trikovi služe za opravdavanje politike koja je i danas prisutna u Srbiji, dvadeset godina nakon ratova. Imidž Srbije koja fešta po splavovima 24/7 će polako potisnuti ubistvo Đinđića; Ljiljana Blagojević i Čavoški su već ušli u neke programe, Vreme već odavno nije Vreme iz onog vremena, i novinare tuku po busevima zar ne, nekima su bespovratno zalupljena vrata i termini. Dihotomija devedesetih u medijima u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni je davno izbrisana, više se stvarno teško orijentisati koji su to ”naši”, a biti moralan i normalan, kao što to pokazaše dvije urednice Peščanika je čini se, puno teže danas nego u najgore doba povampirenog nacionalizma. Društvo spektakla je ionako potisnulo ono malo samokritike, propitivanja, istraživanja zarad Big Brotherovskih izvještaja, glasina sa estrade, Jeremićevih optimističkih nastupa na marginama pameti i nemuštih pretvaranja diktatora u tragične heroje nesretnih vremena koja su se, eto, desila.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3317

PostPostano: ned srp 10, 2011 12:58 am Citiraj i odgovori[Vrh]

'Odlučite! Vaš potpis može ispraviti sramotu iz Gline, a nije manje važan od potpisa na ugovor za ulazak u EU'



Autor: SLAVKO GOLDSTEIN (Jutarnji.hr)


Image

Predlažem Vam da jedan dan između 29. srpnja i 3. kolovoza dođete u Glinu i da potpišete ili s lokalnim vlastima supotpišete odluku da se sadašnji Hrvatski dom vraća njegovoj prvobitnoj namjeni Spomen-doma, a da se istovremeno pokrene inicijativa za podizanje novog Hrvatskog doma


- Poštovana gospođo Kosor, prije svega, pridružujem se brojnim čestitkama koje su Vam ovih dana upućene u povodu uspješnog okončanja pristupnih pregovora naše zemlje s Europskom Unijom, koje ste u finalnoj fazi predvodili sa smjelim inicijativama i s mnogo upornosti.

Ohrabruju me i Vaše riječi da nam tek sad predstoji mnogo posla. Suština tih poslova, po mojem mišljenju, afirmacija je naših vlastitih vrijednosti u europskom društvu i preuzimanje izgrađenih europskih vrijednosti za njihovu primjenu i razvoj u Hrvatskoj. Dužni smo pri tome uključiti i uklanjanje nekih mrlja koje već predugo tavore na licu i na savjesti hrvatskog društva. One nam u vlastitoj kući neprekidno stvaraju razdore, a u europskom društvu s takvim ćemo mrljama biti neželjeni uljez.

Najružnija od tih mrlja nalazi se u Glini. Mnogo je masovnih pogubljenja počinjeno u ovoj našoj zemljici i u njenom susjedstvu, bezbroj ih je bilo po Europi i po cijelome svijetu, ali ne vjerujem da igdje postoji poprište masovnog zločina, koje bi bilo tako bezdušno obilježeno dvostrukim cinizmom, kakav je onaj u Glini. Poprište cinički počinjenog zločina nadsvođeno je ciničkim vrijeđanjem žrtava, njihovih obitelji, sunarodnjaka i cijelog hrvatskog društva.

Od početaka tih događanja ovih se dana upravo navršava punih 70 godina. Potkraj mjeseca srpnja 1941. godine krenuo je drugi val masovnih ustaških ubijanja srpskog stanovništva po selima Banije i Korduna. Počelo je u Banskome Grabovcu, strijeljanjem više stotina srpskih seljaka u znak odmazde za prvu partizansku akciju na tom području (napad na željezničku stanicu i oružničku stražu pod vodstvom Vasilja Gaćeše 23. srpnja 1941.), a nastavilo se pohodima ustaških kolona iz Gline, Karlovca i Slunja, sve do Primišlja, Rakovice i Cetingrada, u kojima je prema zapisu slunjskog župnika i ustaškog tabornika Ivana Nikšića ubijeno “po iskazima samih razbojnika… tri do četiri tisuće pravoslavaca”.

Ta velika ustaška “akcija čišćenja” trajala je od 24. srpnja do 8. kolovoza 1941. U tom razdoblju počinjena su i dva masovna zločina nad Srbima u glinskoj pravoslavnoj crkvi Rođenja Bogorodice. U noći od 29. do 30. srpnja u crkvi je ubijeno nešto manje od 200 muškaraca pravoslavne vjere, prisilno dovedenih iz okolice Topuskog. Prije jutra leševi ubijenih otpremljeni su u pripremljeno grobište nedaleko od sela Prekopa i tragovi zločina su se pokušali prikriti, ali među leševima se prikrilo i nekoliko živih ljudi.

Image
Jedan od njih, Ljuban Jednak, uspio se izvući prije nego što su jame zatrpane i svjedočio je o zločinu već za vrijeme rata i na poslijeratnim suđenjima. Gotovo istovremeno, pravoslavci u kotaru Vrginmost (danas Gvozd) bili su pozvani da se u nedjelju 3. kolovoza prijave u Vrginmostu radi prijelaza na katoličku vjeru. Obećavalo im se da time postaju sigurni od svakog progona. Priličan broj ljudi iz obližnjih sela povjerovao je u ta obećanja i 3. kolovoza ujutro dobrovoljno se prijavio lokalnoj upravi u Vrginmostu.

Iz Čemernice skupno je doŠlo oko 600 ljudi, uredno poredanih u velikoj povorci s hrvatskim trobojnicama na Čelu. Njih je predvodila lokalna učiteljica Ljubica Borojević, Srpkinja, koja je prethodnih dana, uz suradnju nekoliko Čemerničana, zdušno agitirala da se masovno krene na “pokrst”.

Čini se da je o tome imala neke dogovore s lokalnim ustašama u Vrginmostu koji su joj obećali da će sve biti u redu, a ona je djelovala u dobroj vjeri, misleći da će tako spasiti ljude svoga kraja. Pozivani su i seljaci iz šire okolice - iz Kirina, Sjeničaka, Bovića - ali oni su bili nepovjerljiviji prema ustašama i nisu se odazvali. Ali pored Čemerničana, dobrovoljno su stigli iz Pješćanice, Crevarske Strane, Batine Kose, Bukovice i nekoliko njih iz Trepče.

U Vrginmostu su ustaše odvojili žene i djecu, s obrazloženjem da je dovoljno Što glava porodice svojim “pokrstom” jamči za cijelu obitelj.

Zatim su muškarci poimenično popisani i kamionima otpremljeni u Glinu. Tek kad su se pod jakom ustaškom stražom našli u opustošenoj pravoslavnoj crkvi Rođenja Bogorodice i u njoj bili zaključani, shvatili su prevaru. Iste noći bili su poubijani hladnim oružjem, njih blizu sedam stotina (prema poimeničnom popisu iz svih sela kotara Vrginmost). Prije jutra leševi su kamionima otpremljeni do pripremljenih grobišta nedaleko od sela Prekopa, gdje su i pokopani. Ujutro su Glinjani mogli vidjeti krv koja je procurila ispod vrata crkve, u kojoj se dvije noći potajno ubijalo.

O zločinima u glinskoj crkvi ima mnogo različitih tekstova, pa su opisi događaja prilično nepodudarni, kao i procjene o broju žrtava. Međutim, upravo tijekom posljednjih pola godine objavljene su tri knjige, dvije u izdanju zagrebačke Prosvjete i jedna u izdanju beogradskog Muzeja žrtava genocida, s poimeničnim popisima žrtava i prilično podudarnim opisima događaja.

Pomno sam analizirao te popise i njihove argumentacije, pa prilično pouzdano procjenjujem da je u dva masovna zločina u glinskoj crkvi Rođenja Bogorodice ubijeno blizu tisuću, a svakako više od 800 muškaraca pravoslavne vjere, od kojih je blizu 200 dopremljeno prisilno, a oko 700 je bilo obmanutih da idu “na pokrst”.


(ČLANAK U CIJELOSTI PROČITAJTE U TISKANOM IZDANJU JUTARNJEG LISTA)

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Prethodni postovi:      
Započni novu temuOdgovori na temu


 Forum(o)Bir:   



Sljedeća tema
Prethodna tema
Ne možeš otvarati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš glasovati u anketama.



Powered by phpBB © 2001/3 phpBB Group :: FI Theme :: Vremenska zona: GMT + 02:00.
HR (Cro) by Ančica Sečan
Hosted by ForumCity