Forum  antifašista  Hrvatske
 
 
 FAQ  •  Pretražnik  •  Članstvo  •  Korisničke grupe   •  Registracija  •  Profil  •  Privatne poruke  •  Login
 
 
 kolumne,komentari,razgovori,reportaže Sljedeća tema
Prethodna tema
Započni novu temuOdgovori na temu
Autor/ica Poruka
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3420

PostPostano: sri svi 04, 2011 10:57 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Barack Pet Be



Autor: PREDRAG LUCIĆ (Novi list)


Image
AP


Dok je na bagdadskoj fešti upriličenoj nakon smrti Sadamovih sinova u slavljeničkoj pucnjavi smrtno stradalo tridesetak, a ranjeno skoro stotinjak osoba, u veselicama po američkim gradovima za sada ima samo mrtvih pijanih od sreće što je Osama ubijen. O istom trošku valjda proslavljaju i to što je "pravda zadovoljena" i u Libiji, gdje je NATO likvidirao Gadafijevu unučad

Lijepo je svijet napredovao. I lijepo je što nam to ne taje.

Prije nekih sedam godina, George W. Bush nam je otkrio da je naš svijet nakon američke intervencije u Iraku postao sigurnije mjesto, ali mu mnogi nisu povjerovali jer su tadašnjega predsjednika Sjedinjenih Država držali za kretena. Sada kad najveća svjetska sila za predsjednika ima Baracka Obamu – kojega ljudi drže za nobelovca, a ne za ono za što su držali njegova prethodnika – dovoljno je da glavni stanar Bijele kuće kaže kako je likvidacijom Osame bin Ladena zadovoljena pravda, pa da o pretvorbi svijeta u sigurnije mjesto uglas progovore i predsjednik Europskog parlamenta Jerzy Buzek , i predsjednik Europskog vijeća Herman van Rompuy, i predsjednik Europske komisije Jose Manuel Barroso , i glavni tajnik NATO-a Anders Fogh Rasmussen ...

Lijepo je napredovala i borbena gotovost američke vojske.

Prije osam godina je 101. zračno-desantnoj diviziji trebalo više od četiri sata da skrši otpor trojice punoljetnih muškaraca i jednog maloljetnika opkoljenih u jednoj kući u gradu Mosulu, a u toj su akciji, dostojnoj posebnog izučavanja na West Pointu, američki vojnici uložili nadljudski napor kako bi likvidirali sve ukućane: dva sina Sadama Huseina , njegova četrnaestogodišnjeg unuka i njihova tjelohranitelja. Sada je, evo, američkim specijalcima bilo potrebno jedva četrdeset minuta da izvedu desant na jednu kuću u pakistanskom gradiću Abotabadu i da likvidiraju četiri osobe koje su im pružale otpor, među kojima se osim Osame bin Ladena, nalazio i njegov sin, te jedna žena.

Lijepo napreduje i odnos prema truplima pobijenih neprijatelja.

Dok je nad mrtvim tijelima Sadamovih sinova Udaja i Kusaja organizirana foto-seansa na bagdadskom aerodromu, a leševi potom vraćeni u zamrzivač uz cinično obrazloženje američkih okupacijskih dužnosnika da će ih vrlo rado uručiti rodbini pokojnika, čim se ova usudi doći po njih, Osama bin Laden je, evo, sahranjen dok se nije pošteno ni ohladio. Amerikanci su ga, shodno vlastitom poimanju islamskih običaja 'koji nalažu da se tijelo pokopa unutar 24 sata od trenutka smrti', odlučili baciti u more . Praktični kakvi već jesu, nisu dopustili da im činjenica što je najbliže more od Abotabada udaljeno oko sedam dana jahanja predstavlja ikakvu smetnju. 'Pronaći zemlju koja će prihvatiti ostatke najtraženijeg svjetskog terorista bilo bi preteško, stoga su SAD odlučile pokopati ga na moru', obrazložio je jedan američki dužnosnik odluku o pogrebnom manevru. Ovaj put nije organiziran ni foto-safari nad trofejnim truplom, pa se javnost pokušala zadovoljiti nevještom fotomontažom mrtvoga Bin Ladena.

Lijepo napreduju i proslave likvidacija.
Dok je na bagdadskoj fešti upriličenoj nakon smrti Sadamovih sinova u slavljeničkoj pucnjavi smrtno stradalo tridesetak, a ranjeno skoro stotinjak osoba, u veselicama po američkim gradovima za sada ima samo mrtvih pijanih od sreće što je Osama ubijen. O istom trošku valjda proslavljaju i to što je »pravda zadovoljena« i u Libiji, gdje je NATO likvidirao Gadafijevu unučad – dvogodišnjega Saifa, trogodišnju Kartag i četveromjesečnu Masturu.

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1416

PostPostano: sri svi 11, 2011 5:18 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Miklenić: Novinari i urednici agenti su tajnih službi, kosovci i udbaši



Piše: DARKO PAVIČIĆ (Večernji list)


Glavni urednik Glasa Koncila mons. Ivan Miklenić optužio je u svom najnovijem komentaru hrvatske medije da su "antihrvatski, antidržavni, antidruštveni, antikatolički, anticrkveni i antivrijednosni" i da nisu nimalo slobodni.
"Više je nego očito da mediji u Hrvatskoj nisu slobodni, a zbog toga ni vjerodostojni. Naime, ne mogu nikako biti slobodni mediji u kojima ne rade slobodni ljudi, novinari i urednici koji umjesto postupanja po svojoj savjesti moraju slijediti različite interese, kao što su gospodarski, ideološki ili politički", piše glavni urednik toga (polu)službenog crkvenog tjednika, tvrdeći kako je "većina medija u Hrvatskoj u rukama je i pod kontrolom onih ideoloških i političkih snaga koje nikada na javnoj sceni nisu artikulirale svoj politički program, a iznutra kontroliraju mnoge segmente vlasti i društvenog života, pa onda - razumije se - i medije, i to ne samo privatne nego i najvažniji javni medij u Hrvatskoj".
"Mediji u Republici Hrvatskoj objavili su neizmjerno mnogo priloga koji su u svojoj biti izrazito antihrvatski, antidržavni, antidruštveni, antikatolički, anticrkveni i antivrijednosni, a da nitko ni od novinara ni od urednika ili vlasnika medija za to nije pravno javno ni prozvan a kamoli da bi bio sankcioniran", piše mons. Miklenić i pita se "nisu li u današnjoj Hrvatskoj vjerodostojni autori objavili čak u knjigama imena nekih urednika i novinara koji su agenti tajnih služba ili koji imaju poznata kodna imena za javnost više nepostojećeg KOS-a i Udbe" te "nisu li baš ti prozvani medijski djelatnici vrlo plodni autori priloga kojima se diktira glavna struja javnoga mnijenja i koji ne ostavljaju mjesta da se o tim istim pitanjima ili temama progovara iz drugoga kuta i u drugom svjetlu".
"Nisu li baš ti prozvani autori ispisivali novinarske optužnice i kriminalizirali ne samo hrvatske generale koji su u haaškom pritvoru nego i hrvatske branitelje i prvoga hrvatskog predsjednika? Nisu li baš oni nabijali hrvatskom narodu kompleks genocidnosti i zločinaštva", pita Ivan Miklenić, tvrdeći da "mediji u Hrvatskoj nisu slobodni dokle god - da bi dobili plaćene reklame - moraju šutjeti da najmoćniji ljudi u zemlji ne moraju plaćati sve poreze i doprinose u državni proračun ili dok ti isti moćnici zlorabe namjenska novčana sredstva iz državnog proračuna ili dok ucjenjuju i "gutaju" tzv. sitne ribe koje bi im mogle biti konkurencija ili ugroziti njihove monopole".
"Ne mogu biti slobodni mediji u Hrvatskoj dok ima vlasnika, urednika i novinara koji su na mig određenoga političkog ili ideološkog moćnika spremni svim medijskim sredstvima raspaliti protiv onoga u koga neki moćnik upre svoj prst ili čak da izvornu ili falsificiranu građu da se nekoga stavi na javni stup srama", piše glavni urednik Glasa Koncila u svom najnovijem komentaru.

Zanimljivo je da je komentar objavljen dan prije susreta kardinala Josipa Bozanića i svih glavnih urednika hrvatskih medija, koji se tradicionalno održava u svibnju, a koji će se sutra održati u prostorijama Hrvatske biskupske konferencije. Ako i kardinal Bozanić dijeli Miklenićeve stavove, onda će na tom susretu doista biti zanimljiva rasprava između glavnih urednika medija u Hrvatskoj i aktualnog crkvenog vrha.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3420

PostPostano: sri svi 18, 2011 10:00 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Tko će nakon 'ustaše' Maleša na policiju?



Tekst: TOMISLAV KLAUŠKI (Index.hr)


TKO KAŽE da hrvatska policija nije efikasna? Samo dan nakon što je u javnosti objavljena njegova slika s ustaškom kapom na glavi, predsjednik Hajduka Hrvoje Maleš pozvan je na obavjesni razgovor u policiji. Prijeti mu novčana ili čak zatvorska kazna.

Bravo za hrvatsku policiju. A sada da vidimo tko je sljedeći. Svakako Stjepan Mesić zbog onog svog govora o Jasenovcu i NDH iz 1992. godine, a koji je objavio Index 2007. godine.

Za njim bi na policiji trebao završiti Andrija Hebrang koji je prije samo dvije godine u intervjuu beogradskom Ninu izjavio da se zloglasni Maks Luburić, zapovjednik Jasenovca, "borio za hrvatske interese".


Za dom spremni
Prema policiji bi polako trebali krenuti i svi oni građani koji na stadionima viču "Za dom spremni", svi oni pravaši koji su godinama s tim ustaškim pokličem potpisivali svoja priopćenja za javnost, pa čak i one braniteljske udruge čiji su se predstavnici pojavljivali u ustaškim odorama, a potom uredno primale novac iz državnog proračuna.

Zaboga, kako je krenulo na policiji bi možda završio i Franjo Tuđman zbog onog svog govora na prvom saboru HDZ-a u kojem je NDH nazvao "izrazom povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom državom". A i Ljubo Jurčić je nedavno spominjao svoja "tri ustaška ujaka", pa bi i to trebalo malo razmotriti.


O gluposti ne treba razmišljati
Dobro, možda nekome sve ovo zvuči kao pretjerivanje, ali razmislimo na trenutak o Hrvoju Malešu i njegovoj ustaškoj kapi. Doduše, o gluposti tog njegova čina ne treba mnogo razmišljati, to je jasno čak i hrvatskim policajcima.

Ne treba biti previše pametan pa shvatiti koliko je taj čin sramotan za njega osobno, kao što je sramotan za Hajduk čiji se čelni čovjek pojavio na fotografiji s ustaškom kapom na glavi. Ali opet, Dinamov čelnik pojavljivao se u javnosti bez ijednog komada odjeće na sebi, pa...

Međutim, što je policiju spopalo da zove čovjeka na obavjesni razgovor zbog neke fotografije snimljene prije sedam godina?


1941-U
Naime, ovdje se radi o onoj istoj policiji koja uredno izdaje registarske pločice 1941-U, čak ih i dobro naplaćuje, pa je pomalo nelogično da privodi čovjeka zbog ustaške kape. Odnosno, zbog stare fotografije s kapom.

Maleš nije s tom kapom ulovljen na utakmici, pa čak ni na Thompsonovu koncertu, nije je stavio na glavu na press konferenciji, nije pozirao s njom pred novinarima, niti se njome hvalio u nekom intervjuu.

I koliko se može vidjeti, nije njime remetio javni red i mir, nije (pretjerano) slavio ustaštvo, a još se manje može vidjeti je li šikanirao Srbe, Rome, partizane... Bez sumnje, fotografija je sramotna i za svaku osudu, ali je li baš za zatvor? Pa čak i za globu?


Snimljen je prije sedam godina
Fotografija je navodno snimljena prije sedam godina,, kada je Maleš imao 25. Mesićeva snimka na kojoj govori da su "Hrvati dvaput pobijedili u Drugom svjetskom ratu" objavljena je prije četiri. Hebrang je veličao Luburića prije samo dvije godine. A pravaši Ante Đapića prije sedam godina nisu upali u vladu Ive Sanadera zbog veličanja ustaštva u svom stranačkom programu.

Zaboga, Thompson je unazad sedam godina svaki koncert započinjao sa "Za dom spremni" i činio je to - za razliku od Maleša - s namjerom da provocira (vlast), animira (publiku) i rehabilitira (ustaštvo).

Nitko od njih nije završio na policiji. Zašto je onda završio Maleš? I ako je već završio on, neka policija onda okupi sve ostale. Od bivšeg presjednika države pa do svakog onog navijača koji uz "Za dom spremni" urla i ono "Ubij Srbina".


Kazni Dražu, ali ne i Antu
No, koliko se možemo sjetiti, policija je kaznila jedino onog Srbina koji je na Trgu bana Jelačića u Zagrebu pozirao s fotkom (!) Draže Mihailovića. A djevojka koja je snimila fotografiju protjerana je iz Hrvatske. Dakle, ne piše se dobro Malešovim prijateljima...

I na kraju, ono najbitnije u cijeloj priči: za razliku od 25-godišnjeg Maleša, tada još anonimnog frajera koji se preserava s kapom na glavi, svi gore pobrojani veličali su ustaštvo svjesno i s jasnom namjerom.

Za razliku od Malešova, njihovo glupiranje bilo je dijelom političkog programa. Bilo je smišljeno i proračunato. Nije bilo greška ili izraz bunta, nego afirmacija zločinačkog režima za kojeg dio naroda još uvijek vjeruje da je bio - hrvatski. Upravo zbog njih je Hrvoje Maleš stavio kapu na glavu. Ne bi li onda bilo glupo da samo on zbog toga bude kažnjen?

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2883

PostPostano: ned lip 05, 2011 9:39 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке



Image
О партизанкама је после рата мало писано
Фото: Жорж Скригин


– Ја сам Не­вен­ка Пе­трић Ла­лић, а муж ми је Сте­ван Ла­лић Пе­трић. Као што ви­ди­те, сте­пен мо­је еман­ци­па­ци­је је био то­ли­ки да је то био услов. Ро­ђе­на сам 11. мар­та 1927. го­ди­не у Ма­сло­ва­ра­ма код Ба­ња­лу­ке…
– Мно­гим му­же­ви­ма ни­је од­го­ва­ра­ло да им же­на ра­ди и др­жи го­во­ре. Дис­кри­ми­на­ци­ја је по­сто­ја­ла и од стра­не ко­му­ни­ста и не­ко­му­ни­ста… (Бра­ни­сла­ва Пе­ро­вић Не­шко­вић)
– Ја­ко мно­го се про­во­ди­ло вре­ме­на на по­слу. Но­ћи сам про­во­ди­ла на по­слу и не са­мо ја. По­сле ра­та је би­ла та­ква еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја, те­шка. Све је би­ло раз­ро­ва­но, све је би­ло раз­ру­ше­но. Тај не­до­ста­так тех­ни­ке се мо­рао на­док­на­ди­ти ве­ли­ком ра­дом. Шта је да­нас на­пра­ви­ти не­ку ана­ли­зу, имаш ком­пју­тер, ле­по пре­ме­шташ број­ке, а ми смо све то мо­ра­ли руч­но. А кад смо до­би­ли оне ма­ши­не за мно­же­ње и де­ље­ње, то нам је већ био ви­шак. Та­да је све по­чи­ва­ло на људ­ском ра­ду. Баш сам пре не­ки дан чу­ла у јед­ној те­ле­ви­зиј­ској еми­си­ји ка­ко се вр­ло ра­до пљу­је по том вре­ме­ну и не­ко је ре­као да све што су ра­ди­ле омла­дин­ске ор­га­ни­за­ци­је, це­ла бри­га­да, то је­дан ба­гер ура­ди. Али ба­ге­ра ни­је би­ло, у то­ме је ствар…

Ова све­до­че­ња Не­вен­ке, Бра­ни­сла­ве и Хер­те Хас, дру­ге Ти­то­ве же­не, део су упра­во об­ја­вље­не књи­ге мла­де исто­ри­чар­ке Ива­не Пан­те­лић „Пар­ти­зан­ке као гра­ђан­ке: дру­штве­на еман­ци­па­ци­ја пар­ти­зан­ки у Ср­би­ји 1945–1953”. Ово за­јед­нич­ко из­да­ње Ин­сти­ту­та за дру­штве­ну исто­ри­ју и ИК „Ево­лу­та” је, ма ко­ли­ко то из­гле­да­ло чуд­но, јед­но до рет­ких, ако не и је­ди­но ко­је се ба­ви же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та.

По ре­чи­ма др Ан­ђел­ке Ми­лић, про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду и пр­ве же­не ко­ја је уве­ла жен­ске сту­ди­је у уни­вер­зи­тет­ску на­ста­ву, те­ма пар­ти­зан­ки го­то­во да је пот­пу­но за­о­би­ђе­на у на­шој на­уч­ној ли­те­ра­ту­ри, иако је фе­но­мен пар­ти­зан­ки на бив­шем ју­го­сло­вен­ском про­сто­ру је­дин­ствен у исто­ри­ји жен­ских по­кре­та (по­сто­ји још не­ко­ли­ко рет­ких си­ту­а­ци­ја, као уче­шће же­на у Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту).
– О же­на­ма по­сле Дру­гог свет­ског ра­та је ве­о­ма ма­ло пи­са­но. По­чет­на иде­ја је би­ла да пи­шем о гра­ђан­ка­ма, али сам бр­зо пре­шла с го­спо­ђи­ца на дру­га­ри­це – ка­же Пан­те­ли­ће­ва.

Ме­ђу­тим, та­да се су­о­чи­ла с нај­ве­ћим про­бле­мом – не­до­стат­ком ар­хив­ске гра­ђе, па је би­ла при­ну­ђе­на да при­ме­ни ме­то­ду усме­не исто­ри­је и са­ку­пи ма­те­ри­јал за књи­гу кроз раз­го­во­ре са ис­так­ну­тим пар­ти­зан­ка­ма.
– Би­ра­ла сам же­не ко­је су би­ле на ва­жним по­ло­жа­ји­ма по­сле ра­та и њих 14 је при­ста­ло на раз­го­вор, а ве­ро­ват­но ћу оба­ви­ти још два ин­тер­вјуа. Упо­зна­ла сам их на дру­га­чи­ји на­чин не­го што сам мо­гла кроз ар­хив­ске фон­до­ве, са из­ве­сним пред­ра­су­да­ма у по­чет­ку, да бих на кра­ју схва­ти­ла да су то би­ле хра­бре, са­мо­стал­не, му­дре же­не из чи­јих при­ча сам цр­пе­ла сна­гу и за не­ке сво­је жи­вот­не си­ту­а­ци­је – ка­же Ива­на Пан­те­лић.

Др Пре­драг Ј. Мар­ко­вић ка­же да је уло­га же­на у ра­ту би­ла да пе­ру кр­ва­ве за­во­је и ги­ну с ра­ње­ни­ци­ма. – Оне су би­ле пр­ве да ги­ну, а по­след­ње да бу­ду про­мо­ви­са­не у чи­но­ве. Ово је ту­жно све­до­чан­ство о же­на­ма ко­је су ула­зи­ле у по­крет из љу­ба­ви пре­ма бра­ту или му­жу, о же­на­ма ко­је су жр­тво­ва­ле сво­ју мла­дост и сво­је жи­во­те за јед­но бо­ље дру­штво и жен­ско осло­бо­ђе­ње – ка­же Мар­ко­вић.
– Ко­му­ни­стич­ка пар­ти­ја ни­је у по­чет­ку пла­ни­ра­ла да се укљу­че и же­не, али је до про­ме­не до­шло по­сле пр­вих су­ко­ба ка­да се по­ја­вио ма­њак осо­бља у са­ни­тет­ској слу­жби. Пр­ве же­не у ору­жа­ној бор­би би­ле су у Ср­би­ји и Сло­ве­ни­ји, оне су се при­кљу­чи­ле пре из прак­тич­них не­го из иде­о­ло­шких раз­ло­га – ка­же др Бар­ба­ра Ви­зин­гер.

У пар­ти­ји, као ни у др­жа­ви, ни­је по­сто­јао кон­цепт ду­го­роч­не еман­ци­па­ци­је же­на и трај­ног ус­по­ста­вља­ња рав­но­прав­но­сти, на­ста­вља Пан­те­ли­ће­ва. С јед­не стра­не, же­не су до­би­ле ве­ли­ка пра­ва, у со­ци­јал­ном и за­ко­но­дав­ном сми­слу, а с дру­ге стра­не, што се ти­че по­ли­тич­ке еман­ци­па­ци­је, она је би­ла део оба­ве­зе ис­пу­ње­ња кво­та.
– Оне су 1945. го­ди­не до­би­ле пра­во гла­са и по­ста­ле ак­тив­не и у сфе­ри по­ли­ти­ке ко­ја је до та­да би­ла за њих пот­пу­но за­тво­ре­на. Би­ло је не­ко­ли­ко же­на ко­је су за­у­зи­ма­ле нај­ви­ше по­зи­ци­је, али оне су, као и у АФЖ-у, што се ти­че кључ­них од­лу­ка – до­би­ја­ле и из­вр­ша­ва­ле ди­рек­ти­ве – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.


С. Гу­ци­јан
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2883

PostPostano: ned lip 05, 2011 9:50 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Љу­бав је ја­ча од свих по­ли­ти­ка



По­ли­ци­ја је узе­ла не­га­тив фил­ма „Са­мо јед­ном се љу­би”. Ипак, спа­си­ли смо га јед­ном тај­ном ко­пи­јом, ко­ју смо пре­ба­ци­ли у Па­риз, и по­мо­ћу ко­је је Кан­ски фе­сти­вал филм увр­стио у про­грам



Image
Ка­ко филм „Са­мо јед­ном се љу­би” Рај­ка Гр­ли­ћа, је­дан од култ­них де­ла ки­не­ма­то­гра­фи­је СФРЈ ко­му­ни­ци­ра са пу­бли­ком да­нас, 30 го­ди­на по­сле пре­ми­је­ре, ви­де­ће се ве­че­рас од 20 са­ти у Ве­ли­кој дво­ра­ни До­ма омла­ди­не у Бе­о­гра­ду. Овај ју­би­леј по­вод је за ре­тро­спек­ти­ву фил­мо­ва хр­ват­ског ре­ди­те­ља, а до 7. ју­на пу­бли­ку оче­ку­ју ње­го­ви крат­ки фил­мо­ви, као и де­ла: „У ра­ља­ма жи­во­та”, „Бра­во ма­е­стро”, „Ча­ру­га”...

* Филм „Са­мо јед­ном се љу­би” на­стао је пре­ма днев­ни­ку За­греп­чан­ке Ру­же Јур­ко­вић. Шта је у Ва­ма по­кре­нуо тај днев­ник да би на­стао филм?
- Тај днев­ник су би­ла два пре­са­ви­је­на ар­ка па­пи­ра ис­пи­са­на ру­ком. И то у јед­ној је­ди­ној ре­че­ни­ци, без тач­ке и за­ре­за. Ни­шта од то­га ни­је оста­ло у фил­му осим мо­жда две нај­ва­жни­је ре­чи – ба­ле­ри­на и ми­ли­ца­јац. На спо­ју те две ре­чи и вре­ме­на, ко­ји сам по­ма­као уна­зад за јед­но три че­ти­ри го­ди­не, са­ста­вио сам при­чу. Из те при­че је по­сле го­ди­ну и по да­на и ви­ше од де­се­так ру­ку на­стао сце­на­рио.

* Ро­ђе­ни сте 1947. го­ди­не, у вре­ме у ко­је сте сме­сти­ли рад­њу фил­ма „Са­мо јед­ном се љу­би”. Ка­ко сте та­ко ве­ро­до­стој­но до­ча­ра­ли то вре­ме ко­је је од­ли­ко­ва­ла твр­до­ћа по­на­ша­ња и од­но­са, вре­ме при­ват­ног и јав­ног соц­ре­а­ли­зма?
- Ако же­ли­те са­мо тач­ну сли­ку, вре­ме на фил­му је ла­ко до­ча­ра­ти ре­кви­зи­ти­ма, ко­сти­ми­ма, фри­зу­ра­ма. Те­же је „до­ча­ра­ти” дух вре­ме­на, људ­ско по­на­ша­ње, од­но­се ко­је то вре­ме на­ме­ће. А тај дух сам знао из ку­ће у ко­јој сам од­ра­стао. Мо­ји ро­ди­те­љи су то про­шли, они су о том вре­ме­ну че­сто при­ча­ли, они су у то вре­ме ушли с ве­ли­ким на­да­ма и иза­шли с ни­ма­ло не­жном ре­ал­но­шћу. Њи­ма је, на не­ки на­чин, филм и по­све­ћен.

* У Ва­шем фил­му, по­сте­ља и же­на у њој, ни­су са­мо из­во­ри ужит­ка и чул­не ра­до­сти…
- У тој по­сте­љи су и му­шка­рац и же­на, и јед­но и дру­го су део тог ужит­ка. Шта­ви­ше; при­ча и по­ку­ша­ва да ка­же да су тај кре­вет и тај су­срет ко­жа, ја­чи од свих по­ли­ти­ка, и од свих дог­ми и пред­ра­су­да, и да тај кре­вет све то бри­ше. То је при­ча о ин­ти­ми, нај­ва­жни­јој и је­ди­ној ствар­но­сти ко­ју за­пра­во има­мо.

* Ка­ко сте осе­ти­ли су­коб ре­во­лу­ци­о­нар­ног и гра­ђан­ског у тим по­сле­рат­ним го­ди­на­ма?
- Ви­ше ме је за­ни­мао су­коб иде­је и ствар­но­сти. По­ку­шао сам се­би да об­ја­сним где је су­коб по­чео. За­ни­ма­ло ме је где је, у су­сре­ту са ствар­ним људ­ским жи­во­ти­ма, та та­ко до­бра иде­ја о со­ци­јал­ној прав­ди и људ­ској сло­бо­ди по­че­ла да пра­ви из­у­зет­ке, тра­жи оправ­да­ња. Реч­ју, где је од­у­ста­ла од оно­га с чим је кре­ну­ла. У вре­ме­ну ка­да је филм сни­мљен, а то је крај се­дам­де­се­тих, би­ло је ја­сно да је је­дан си­стем до­шао до зи­да. За­то је ме­ни би­ло ва­жно да се­би раз­ја­сним где је све то по­че­ло.

* Филм сте по­че­ли да при­пре­ма­те 1978, усле­дио је мо­ра­то­ри­јум ко­ји је па­ра­ли­сао филм­ску про­из­вод­њу у Хр­ват­ској, па сте га за­вр­ши­ли 1981. Са ка­квим де­мо­ни­ма сте се бо­ри­ли те три го­ди­не?
- Бо­рио сам се та­да са ра­зним де­мо­ни­ма, ве­ли­ким и ма­лим, слу­жбе­ним и ма­ње слу­жбе­ним, али сма­трам да су ми све те бор­бе, сва та по­ме­ра­ња и од­ла­га­ња сни­ма­ња, на кра­ју за­пра­во ко­ри­сти­ла. Имао сам и ви­ше не­го до­вољ­но вре­ме­на да се ба­вим сце­на­ри­јем, глум­ци­ма, а и со­бом. Пра­ве не­во­ље са по­ли­ти­ком и по­ли­ци­јом по­че­ле су тек по­што је филм за­вр­шен. По­ли­ци­ја је узе­ла не­га­тив... Јед­ном тај­ном ко­пи­јом ко­ју смо пре­ба­ци­ли у Па­риз, и по­мо­ћу ко­је је Кан­ски фе­сти­вал увр­стио филм у про­грам, спа­си­ли смо га. Фил­мом у Ка­ну са или без ју­го за­ста­ве, ус­пео сам да до­би­јем пра­во на при­ка­зи­ва­ње фил­ма у Ју­го­сла­ви­ји.

* Ко­ли­ко смо на­пре­до­ва­ли у отво­ре­но­сти?
- За­ни­мљи­во је би­ло да ов­де код нас, у ми­ли­он и јед­ној при­мед­би на филм, секс, го­ло­ти­ња и еро­ти­ка ни­ка­да ни­су би­ли спо­ме­ну­ти ни­ти јед­ном реч­ју. Со­ци­ја­ли­зам ни­је имао тај пу­ри­тан­ски по­глед на ин­ти­му.
То­га сам по­стао све­стан на пре­ми­је­ри у Њу­јор­ку, ка­да сам у раз­го­во­ру с пу­бли­ком по­сле про­јек­ци­је, схва­тио да је де­ве­де­сет и де­вет од­сто пи­та­ња ве­за­но за секс и ерос, да их по­ли­ти­ка у фил­му ни­ти за­ни­ма, ни­ти бри­не, да им је пу­но чуд­ни­ја и про­во­ка­тив­ни­ја та „сек­су­ал­на сло­бо­да”.
Мно­го го­ди­на ка­сни­је, из Мо­скве је до­шла још јед­на при­ча о еро­су и фил­му. Ру­си су ку­пи­ли филм за ди­стри­бу­ци­ју, на­пра­ви­ли су у „Ја­дран фил­му” све мо­гу­ће ин­тер­не­га­ти­ве за око хи­ља­ду ко­пи­ја, а на кра­ју су вр­те­ли са­мо јед­ну. И то на стро­го за­тво­ре­ним про­јек­ци­ја­ма са­мо за ви­со­ке по­ли­ти­ча­ре. Сва­кој де­ле­га­ци­ји из про­вин­ци­је по­ка­зи­ва­ли би тај „пор­нић” као до­каз да се у те дру­го­ве има по­ве­ре­ња и да их „пор­ни­ћем” за то и на­гра­ђу­ју. Филм је на кра­ју при­ка­зи­ван и у ру­ским би­о­ско­пи­ма, и ка­жу фан­та­стич­но про­шао, у оном пр­вом па­ке­ту од два­де­се­так за­бра­ње­них фил­мо­ва ко­је је Гор­ба­чов пу­стио у јав­ност. О том пу­те­ше­стви­ју „Са­мо јед­ном се љу­би” у Ру­си­ји, је­дан ру­ски кри­ти­чар је на­пи­сао и књи­жи­цу.

* Увек сте сни­ма­ли фил­мо­ве ко­ји вас се ти­чу? На че­му са­да ра­ди­те?
- С Ан­том То­ми­ћем, „на­шим по­пу­лар­ним пи­сцем”, ка­ко он се­бе зо­ве, ра­дим на но­вом сце­на­ри­ју. Ово би тре­ба­ло да бу­де аван­ту­ри­стич­ко љу­бав­на ко­ме­ди­ја. Је­дан, ако га ика­да на­пра­ви­мо, ша­шав и ве­сео филм. Чи­ни ми се да је „у овим де­пре­сив­ним вре­ме­ни­ма”, ка­ко би то ре­кла Ште­фи­ца Цвек, ко­ме­ди­ја нај­о­збиљ­ни­ји при­ступ на­шим ствар­но­сти­ма.


Иван Аран­ђе­ло­вић
-----------------------------------------------------
Глум­ци су би­ли „глад­ни” све­га

Ис­ти­че­те да сте ре­ди­тељ ко­ји „филм сми­шља за­јед­но са глум­ци­ма”. Да ли је то био слу­чај и са па­ром Ма­ној­ло­вић–Ми­ло­са­вље­вић у „Са­мо јед­ном се љу­би”?

Глум­ци су би­ли мла­ди и глад­ни све­га. Ду­го сам их тра­жио, пра­вио бес­ко­нач­не ауди­ци­је и на кра­ју ода­брао. Ве­се­ли­ли су се игри, ни­су би­ли зве­зде, и ни­су мо­ра­ли да се до­ка­зу­ју ни­чим осим глу­мом. Ду­го смо при­пре­ма­ли, сни­ма­ли им­про­ви­за­ци­је, че­шља­ли ди­ја­ло­ге...
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3420

PostPostano: uto lip 14, 2011 1:06 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Zašto hrvatska policija štiti fašiste?



Autor: MARINKO ČULIĆ/t-portal.hr


Moram priznati da pomalo uživam u ideološkoj gabuli u koju fašističko divljanje protiv gay pridea u Splitu stavlja naše, i ne samo naše, ortodoksne pristaše liberalizma. Oni, poznato je, tvrde da je garantirana formula
uspješnog i naprednog društva u tome da u svemu bude što manje države, pa me živo zanima ovo. Znači li to da je i u Splitu država trebala biti prisutna u obliku manjeg kontingenta policije, da je umjesto petsto policajaca bilo angažirano, recimo, dvjesto ili sto? A možda je, šta ja znam, bilo sasvim dovoljno i pedeset, dvadeset…

Naravno da nitko razuman neće upasti u klopku ovakvog zaključivanja, pa ću biti zadovoljan i ako samo dvojicu-trojicu liberala privolim da se okvirno složimo u sljedećem. Nije ključna stvar u tome kolika je država, iako nitko normalan nije za nekakve mamut-države, nego kakva je ona ili, preciznije, čijem interesu služi. To se u Splitu zbilja pokazalo kao najvažnija stvar, zapravo, strogo uzevši, kao jedina važna stvar. Kako su s pravom primijetile neke moje novinarske kolege, policija u Splitu uopće nije štitila sudionike gay parade, kako ona tvrdi i kako zdravo za gotovo uzima i većina promatrača, uključujući čak i dio onih koji su tim paradama skloni.

Ne, Karamarkovi oklopnici štitili su dominantnu većinu katoličkih zelota na splitskoj Rivi kojoj se sudionici Pridea otvoreno gade, a okupila se u tako začudno velikom broju (deset tisuća) da Šime Lučin s pravom nagađa da to nije moglo ići bez nečije organizacije. A takvu organizacijsku podršku mogla je splitskoj divljoj hordi pružiti, prema svim dosadašnjim iskustvima, samo državna vlast ili dijelovi državne vlasti, bilo izravno, bilo preko desnih stranaka ultraške nacionalističke i klerikalističke orijentacije. Čim je pukla sramota u Splitu, bio sam spreman staviti ruku u vatru da je bilo baš tako, a nakon što sam čuo izjave čelnih ljudi države, spreman sam staviti i drugu.

Pogledajte, molim vas, filigranski uštimane nijanse u tim izjavama. Ivo Josipović, koji nema operativnu vlast, osudio je nasilje u Splitu, a uglavnom se složio i da treba ispitati i odgovornost policije za to. Premijerka Kosor, u čijoj je ovlasti i policija, također je osudila nasilje, ali na pitanje o odgovornosti rekla je, milo naše, da je o tome razgovarala s ministrom unutrašnjih poslova. A on je, jasna stvar, rekao da je policija odradila posao kako treba i da na njoj nema nikakve odgovornosti. Na kome onda ima? Kada pogledaš kratki, dvočlani popis aktera u Splitu, nema biti tko drugi nego sudionici gay povorke ili njihovi štemerski protivnici, a kako se ove druge samo simbolički, prekršajno kažnjava, ostaju samo – pederi.

Naravno, to Karamarko, koliko god se zna da je tvrdih nacional-klerikalnih stavova, nikada neće otvoreno i javno reći, ali u ovoj zemlji uvijek se nađe tko hoće. U ovom slučaju toga se najspremnije prihvatio splitski gradonačelnik Željko Kerum, koji je pitanje odgovornosti za nasilje riješio po slavnoj patrijarhalnoj formuli da je silovana žena sama kriva za to što joj se dogodilo jer je sigurno, nema boga, nečim izazvala silovatelja. Metnimo ga, kratkom suknjom ili dubokim dekolteom. Isto je i sada. Krivi su same 'tetkice' i 'lezbače' koji su izazvali našeg čestitog i bogobojaznog čovjeka da mu se u ruci nađu kamen ili suzavac, tako glasi Kerumovo objašnjenje i siguran sam da su mu na to nazdravili podignutom čašom mnogi svećenici (uostalom, i objavljeno je da tako misle Rebić, Črpić, Čirko) i dužnosnici HDZ-a.

Ali, evo, i ja dižem čašu. Jer, nitko kao splitski gradonačelnik nije ovako, do jaja, razgolitio liberalnu tlapnju o Hrvatskoj kao navodnoj 'noćobdijskoj' državi (istina nesavršenoj, treba je još dorađivati i, dakako, smanjiti), koja sa strane samo netremice pazi da se različiti interesi u društvu otvoreno ne sukobljavaju i ne staje na ničiju stranu. Koješta! Kerum, kojeg neki splitske kolege nepotrebno vrijeđaju nazivajući ga 'ker-umom', bistro zaključuje da je Hrvatska 'katolička država', što ona u praksi, pusti ti bajke u Ustavu, zbilja i jest. To znači da je ona država jedne vjeroispovjedne grupacije koja službeno ima ogromnu 90-postotnu većinu, ali u njezino ime faktički zapravo vlada privilegirana manjina u politici i Crkvi.

A kada se ta manjina još poklopi, kao u Kerumovom slučaju, s velikim osobnim bogatstvom, dobiješ savršen opis tko je bog i batina u ovoj zemlji. I zbilja, potpuno u skladu s tim, na splitskoj Rivi je bilo i zemaljskih bogova i teških batina, a pitanje čija je hrvatska država razbistrilo se kao u akvariju u kojem redovito mijenjaš vodu. Pa naravno da je to država onih uz čije je blagonaklono zatvaranje očiju bilo moguće divljanje u Splitu, nije nikakva mudrost doći do tog zaključka, kao što je, uostalom, jasno i gdje su glavni korijeni tome. Jedan moj prijatelj sociolog cijelu dramu jugoslavenskih ratova devedesetih objašnjava borbom za to tko na određenom teritoriju ima pravo nositi oružje.

I, razumije se, svi se još dobro sjećamo, brzo je ta stvar raščišćena. Na srpskom teritoriju to ekskluzivno pravo imaju Srbi, na hrvatskom Hrvati, na slovenskom Slovenci, na albanskom Albanci… To je poslije samo malo modificirano u skladu s novim socijalnim, svjetonazorskim, seksualnim i drugim podjelama i to je to, dobili smo državu kakvu imamo. Dobro, može se reći da ni kod stvaranja drugih država u naprednijem dijelu svijeta ovo s oružjem nije bilo bitno drukčije, svugdje je to uglavnom izgledalo isto, ali nigdje kao na ovim prostorima to se nije dogodilo u tako kratkom i zgusnutom vremenu.

Zato se u nas jasnije nego drugdje i vidi da država nije nikakav hokejaški sudac koji pazi da se dvije momčadi palicama ne potuku, nego bogami i sama ima jednu kojom efikasno sređuje koja će od njih pobijediti. I, eto, to je objašnjenje zašto je policija u Splitu samo tobože štitila gay-manifestante, a zapravo bila na strani fašistoidne rulje. Pa zato što ta rulja spada u onu grupu koja 'ima pravo nositi oružje' koje je, sudeći po prekršajnim prijavama koje je podnijela policija, kod određenog broja i nađeno.

Sramota je što su, istodobno kada i u Splitu, gay-parade održane, i to puno masovnije, i u nekim drugim isto toliko katoličkim zemljama – Italija, Poljska – i nikakvih problema nije bilo, naprotiv. Ali, što ako iza te sramote slijedi i puno gore – strahota? Ovo što se dogodilo u Splitu živo podsjeća na bujanje fašizma u nekim europskim zemljama (Nizozemska, Finska, Mađarska), pri čemu u pojedinim slučajevima, kao mađarskom, famozna liberalna država već žmiri i na pojavu fašističkih paravojnih formacija.

Je li to sljedeća stepenica pred kojom i mi stojimo?!

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3420

PostPostano: sri lip 15, 2011 5:30 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Što s novcem zarađenim na ubijenima



Što sad, kad Tomislav Merčep u zatvoru čeka suđenje zbog zločina njegovih eskadrona smrti, i kad konačno – jer punih dvadeset godina sazrijevalo je društveno ozračje za prvostupanjsku presudu - bude suđen za iste one zločine o kojima su, dvadesetak godina prije vrijednih činovnika iz Državnog tužiteljstva, pisali novinari Ferala i Globusa?

Što kad naposljetku zaista bude osuđen za iste zločine o kojima smo tada ispisali stotine tekstova i tisuće stranica, zbog kojih je sudskim tužbama na temelju svojih čuvenih duševnih boli Tomislav Merčep naplatio stotine tisuća kuna?

Što ćemo s tom lovom? Pojeo vuk magarca? Ili mu je samo vezao oči, utrpao ga u prtljažnik, odvezao do šumarka, natjerao da iskopa plitku grobnicu i likvidirao hicem u potiljak? A da smo u sudskom registru službeno zavedeni kao magarci, nema sumnje: omogućili smo zapovjedniku eskadrona smrti lagodan život, da bi sad, vidno narušena zdravlja – svi ratni zločinici, primijetili ste, na sud idu vidno narušena zdravlja – u zatvor išao kao u starački dom.

A lagodan je i lijep život imao Tomislav Merčep. Malo član raznih nadzornih odbora, malo nositelj raznih stranačkih lista, malo u Saboru, malo u Hrvatskom telekomu, malo plaća, malo penzija, malo Feral, malo Globus. S prijateljima je, čitali smo u obiteljskim revijama, običavao igrati nogomet i ići u ribičiju, obožavao je pečene krumpire i Coca-colu, rado plesao sa suprugom i za rođendan joj kupovao ciklame, slušao domaću glazbu i gledao westerne, najdraži film mu je Rio Bravo, a najdraži glumac John Wayne.

Djeci će od tate ostati tri kuće u Vukovaru, stan u Zagrebu, kuća u Donjem Dragonošcu i vikendica s pogledom na more i tablom na kojoj piše: “Ovo poklanja srpsko-komunističko-udbaška banda”.

Eh, to su bila vremena. Hrvatski vitez Tomislav Merčep šepurio se Hrvatskom pod visokim pokroviteljstvom državnog vrha kao rado viđen gost obljetnica, domjenaka i televizijskih voditeljica, sav optočen čašću, dostojanstvom i ugledom.


Jasan i uvjerljiv
A bilo je za ljude poput Merčepa te, kako se zove, časti, dostojanstva i ugleda koliko ti duša želi. I sve pod zaštitom države. Kako bi Merčepu u novinama bili povrijeđeni čast, dostojanstvo, ugled ili duša, tako su mu sudovi dodijeljivali visoke novčane naknade. Samo protiv Ferala podigao je sedam sudskih tužbi tražeći milijun i pol njemačkih maraka.

Prvu je dobio već 1994., zbog teksta “Polja smrti u Pakračkoj Poljani” Drage Hedla, u kojemu se, kako je zaključila zagrebačka sutkinja Gordana Jalšovečki, “iznose razne neosnovane tvrdnje o masovnim grobnicama i logoru u okolici Pakraca”. Na temelju Merčepova iskaza, kojemu “sud u potpunosti vjeruje, jer je dat na jasan i uvjerljiv način” - nasuprot Hedlovim “raznim neosnovanim tvrdnjama” - časna je sutkinja presudila u korist tužitelja, i povrijeđeni mu ugled i duševne boli procijenila na trideset hiljada maraka.


Blokiran račun
Tih dana, na vrhuncu svoje ratne i sudske slave, Tomislav Merčep se nadmeno kurčio po Hrvatskoj, na stranačkim skupovima pozivao Hrvate “da se riješe Srba i naprave ekološki čistu državu” i obećavao kako će “njihove kćerke biti naše konobarice, njihovi sinovi naši zidari, a HDZ-ovci će biti gospodari”. Na optužbe za likvidacije civila odgovarao je da su “i Isusa pribili na križ”, i da “nažalost, nije pobio sve Srbe”, pa na tribini u ljeto 1994. bahato podigao bradu i kažiprst desne ruke: “Pišu o meni laži Globus i Feral. Neka, dao sam ih na sud, pa gube parnicu za parnicom.

Onda je Feral objavio plan grada Haaga s naslovom “Gdje je Merčepov plac?”, a Merčep je presavio tabak i zbog izazvanih duševnih boli sastavio novu tužbu. Onda je Feral javno zatražio dokaz da tužitelj ima dušu, a Merčep presavio tabak i mangupski zatražio odštetu od jedne kune. “Kad Feral sve plati”, hijenski se smijao vlastitoj kurčevitosti, “ionako mu neće ostati više od jedne kune.” Onda je Feralu blokiran račun, a Merčep je kupio novi automobil i plac na moru.

Parničenjem s novinarima Merčep je na kraju osigurao i prostojnu penziju: Ustavni sud, u kojemu je sjedio isti onaj Milan Vuković što je novinske napise o zločinima u Pakračkoj Poljani običavao nazivati “izmišljotinama”, Merčepu je na osnovu žalbe zbog “dugotrajnosti sudskih postupaka” dosudio mjesečnu akontaciju, a Ministarstvo financija mu svaki mjesec isplaćivalo između pet i deset hiljada kuna. Ne Feralovih ili Globusovih, nego državnih.

Dakle, vaših. Baš kao što je - za slučaj da se zbog mraka u vučjem želucu niste prepoznali u onoj prispodobi o vuku i magarcu - vaših bilo i onih milijun i pol kuna što je pravna država Hrvatska isplatila sestri i bratu dvanaestogodišnje Aleksandre Zec, za čiju hladnokrvnu likvidaciju nitko nikad nije osuđen, niti će ikad biti.

Dvadeset godina prošlo je otada, Feral je ostao i bez one jedne kune i tiho propao, a Tomislav Merčep zasluženo uživao u svome lagodnom životu. Malo Sabor, malo Hrvatski telekom, malo ribičija, malo Rio Bravo, malo Feral, malo Globus, malo mi, malo vi. Došla onda starost, stigle Merčepa godine i bolest, stigla ga i takozvana pravda. I što sad?

Mislim, bez zafrkancije: što ćemo sad s lovom? Što ćemo s novcem zarađenim izravno na ubijenim civilima, što ćemo sad sa svim onim stotinama tisuća kuna presuđenih i isplaćenih samo zato što smo tekstove o Merčepovim zločinima pisali dvadesetak godina prije državnog tužitelja, što ćemo s Mercedesom i kućom na moru, poklonom ‘srpsko-komunističko-udbaške bande’?

Novac, jasno, nije važan, neka placa na moru i kuće na hrvatskoj savjesti: važna je, naime, njegova simbolička protuvrijednost. Pravna je država taj novac oduzela novinama i poklonila Merčepu zbog istih rečenica koje ista pravna država danas potpisuje u optužnici istom tom Merčepu.

I bit će neobično zanimljivo dvadesetak godina kasnije gledati onemoćalog Tomislava Merčepa, pogrbljenu sjenku onog kurčevitog gospodara rata, i vidjeti čije su tvrdnje danas “razne i neosnovane”, a čijima “sud u potpunosti vjeruje, jer su date na jasan i uvjerljiv način”. Kako je, naime, vuk pojeo magarca, pa ovce ostale na broju.


BORIS DEŽULOVIĆ/Slobodna Dalmacija

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1416

PostPostano: uto lip 21, 2011 1:44 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Đuro Brodarac: Od odanog komunista do ratnog vladara Siska



Autor: IVICA RADOŠ/tportal.hr


Ratni načelnik PU Sisak Đuro Brodarac uhićen je zbog sumnje da je počinio zločine u Sisku 1991. i 1992. Osim Brodarca, priveden je Vladimir Milanković (49), ratni zapovjednik djelatnih i pričuvnih postrojbi u sastavu PU-a, i Drago Bošnjak (53), pripadnik postrojbe Vukovi, koja je bila u pričuvnom sastavu PU Sisak. Brodarca i Milankovića sumnjiči se za ratni zločin po zapovjednoj odgovornosti, a Bošnjaka za individualno kazneno djelo ratnog zločina

Đuro Borodarac (67) rođen je 1. siječnja 1944. u Hrvatskom Selu pokraj Topuskog, a dio obitelji mu je, za vrijeme Drugog svjetskog rata, stradao kao žrtva četnika s Banovine.

Javna karijera Đure Brodarca počela je 1965, kad postao član upravnog odbora Željezare Sisak, sekretar tvorničkog komiteta omladine i član Općinskog odbora Saveza komunista.

Dvije godine poslije postao je zastupnik Sabora SRH (1967-1971) te je obnašao dužnost sekretara Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske.

Iako je bio član Matice hrvatske, kad su se ‚matičari’ našli na udaru komunističkog režima, Đuro Brodarac nije zbog toga ispaštao. Štoviše, prema objavljenim podacima u novinama, Brodarac se našao na suprotnoj strani. Početkom veljače 1972. na izvanrednoj skupštini Saveza rezervnih vojnih starješina Siska izabran je u komisiju koja je preispitivala 59 rezervnih oficira JNA koji su bili članovi Matice hrvatske.

Komisija je predložila njihovo isključenje. Ipak, režimska komunistička politika počela je sumnjičiti i Brodarca, te je i on postao nepodoban. Prema vlastitim izjavama, nije se mogao ni zaposliti niti mu je dopušteno da diplomira na Tehnološkom fakultetu. Premda je danas u takvo što teško povjerovati, to su činjenice.

Dvije godine poslije, 1973. godine, Brodarac je ipak dobio posao u sisačkoj Tremoelektrani. S vremenom je napredovao, pa je 1988. godine zabran čak i u radnički savjet poduzeća Elektroprivreda Jugoslavije.

Tijekom prvih višestranačkih i demokratskih izbora, nakon kolebanja između Koalicije narodnog sporazuma i HDZ-a, Brodarac se na kraju odlučio za HDZ. Početkom srpske agresije na Hrvatsku, imenovan je zapovjednikom PU Sisak. Od početka rata Đuro Brodarac je, zapravo, neprikosnoveni vladar Siska i Sisačko-moslovačke županije.

Godine 1992. postao je saborski zastupnik i član Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, zatim član Županijske skupštine i župan sisačko-moslovački od 1993. Bio je, osim toga, član Komisije za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava. Bio je nositelj stranačkih lista na županijskoj razini te nositelj stranačkih lista u 6. izbornoj jedinici.

Nakon poraza na lokalnim izborima 2005, definitivno se povlači iz politike. Poslije je imenovan tek savjetnikom za razminiranje u Hrvatskom centru za razminiranje i uživao na svom imanju pokraj Siska.

Cijelo vrijeme, do 1991. do danas, u medijima je optuživan za nestanak Srba tijekom rata.

Broj od 611 navodnih žrtava ratnih zločina u Sisku objavljen je u SRP-u, nekadašnjem komunističkom glasilu Stipe Šuvara, međutim taj popis nije bio vjerodostojan, budući da se temeljio na podvalama Save Štrpca. Hrvatska policija je iz tog razdoblja u Sisku evidentirala 40-ak ubojstava srpskih civila.

Nestanak i ubijanje Srba u Sisku 1991. i 1992. tiče se djelovanja Handžar divizije u kojoj su uglavnom bili Bošnjaci te postrojbe pričuvnog sastava policije Vukovi. Ratni načelnik Policijske uprave Đuro Brodarac i Vladimir Milanković, zapovjednik Specijalne policije, prozivani su kao odgovorni za te zločine.

No, Brodarac je je u medijima redovito demantirao upletenost u zločine.
'U Sisku nije bilo masovnih ubojstava Srba, bilo je pojedinačnih slučajeva. Moja je policija registrirala 23 takva slučaja i nakon uviđaja podnijela kaznene prijave protiv nepoznatih počinitelja. Nije bilo zataškavanja, proveli smo očevid i istragu, a zašto ona nije dovela do počinitelja, ne znam, bio je rat, teška situacija', izjavljivao je Brodarac u medijima i tvrdio da Handžar divizija nije bila pod njegovim zapovjedništvom. Pripadnici Handžar divizije, prema Brodarčevim izjavama, bili su pod zapovjedništvom obrane grada.

U tim vremenima Brodarac je, prema vlastitim tvrdnjama, bio tek član Kriznog stožera, dok je zapovjednik bio Ivan Bobetko. Brodarac se od optužaba branio i izjavama da je zapovjednik ORE bio Drago Matanović, a njegov zapovjednik general Božo Budimir koji je pokrivao cijelo područje.

Uhićenje Đure Brodarca povezuje se s hrvatskim pristupnim pregovorima s EU-om i poglavljem 23.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Maja
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 1416

PostPostano: uto lip 21, 2011 1:56 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Priča o sisačkom šerifu



Autori: Robert Bajruši, Hrvoje Šimičević/Nacional
Foto: Dino Stanin/PIXSELL



Image
“Znate li da srpske krave pušiju? Kako da ne, onda zaspiju i izgore im štale.” Bila je godina 1997. i bio je to omiljeni vic kojim je Đuro Brodarac, cijelo posljednje desetljeće neupitni vladar Siska i okolice, tih dana pokušavao nasmijati znance u zagrebačkom hotelu “Esplanade”. Istina, nije mu polazilo za rukom, premda je aluzija bila jasna – odnosila se na učestala podmetanja požara na imanjima srpskih povratnika izbjeglih u vrijeme “Oluje”. Rijetki osmijesi Brodarca nisu obeshrabrili i nastavljao je pričati loš vic svakom tko ga je želio saslušati, uostalom, bila je 1997. i on je već četiri godine figurirao kao prvi čovjek svoga kraja. Krasila ga je aureola besprijekornog hadezeovca, branitelja i žrtve bivšeg sustava, bio je uvjeren kako se nitko ne sjeća vremena kad je bio uzoran primjer perspektivnog Titova omladinskog rukovodioca. Otkako je 1993. postao župan Sisačko-moslavačke županije, Brodarac se u medijima predstavljao kao HDZ-ov prvoborac, ali prema dokumentima do kojih je tijekom 2002. godine došla redakcija Nacionala i svjedočenjima njegovih sugrađana, čini se kako je istina ponešto drukčija.

Uspon nakon HDZ-ove iskaznice
Pritom je zanimljivo da se sve do sada nigdje nije bila dovoljno eksponirana ratna odgovornost tadašnjeg zapovjednika sisačke policije u razdoblju kad su u gradu i okolici masovno likvidirani srpski civili, nego isključivo djelovanje u razdoblju socijalizma. Ako se Brodarca i spominjalo u takvom kontekstu, onda su tu ulogu u pravilu preuzimale nezavisne hrvatske tiskovine. Brodarčev politički uspon i njegova uloga neprikosnovenog vladara Siska i pripadajuće županije započinje nakon što se u ranim 90-im godinama učlanio u HDZ. A potom dolaze i titule: odmah na početku rata postavljen je za zapovjednika PU Sisak. 1992. godine postaje saborski zastupnik i član Odbora za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost, zatim član Županijske skupštine i župan sisačko-moslovački od 1993. Bio je, osim toga, član Komisije za utvrđivanje ratnih i poratnih žrtava te nositelj stranačkih lista na županijskoj razini te nositelj stranačkih lista u 6. izbornoj jedinici.

Žica, Sava
Likvidacije sisačkih Srba, koji su masovno privođeni, mučeni i ubijani tijekom 1991. i 1992. godine, obavljali su pripadnici tzv. Handžar divizije, pod tadašnjim zapovjedništvom Ekrema Mandala, a prema nekim izvorima, ratna zvjerstva nisu bila strana ni pojedinim članovima Vukova i Kobri. Evo kako je jedan od pripadnika sisačke specijalne policije sredinom ožujka ove godine u razgovoru za Nacional opisao funkcioniranje zapovjednog lanca Handžar divizije: "Njihov tadašnji zapovjednik Ekrem Mandal bio je izravno povezan s Đurom Brodarcem i Vladimirom Milankovićem, tadašnjim čelnicima sisačke policije. Oni su zapravo odgovarali isključivo Brodarcu. Mandalovi ljudi operirali su po Sisku i okolici poput čopora divljih zvijeri. Za odvoženje i likvidaciju srpskih civila koristili su jedan stari bijeli Volkswagenov kombi. Tim su vozilom odlazili po ljude koji su ranije označeni na popisima što su se sastavljali u policijskom zapovjedništvu. Ti bi civili isprva bili pokupljeni i prebačeni u podrum jedne zgrade koja se nalazila u okviru Jodnog liječilišta. U toj su zgradi ti civili bili ispitivani i mučeni, a potom odvoženi. Nakon što bi ih odvezli, njihova bi tijela povezali žicom, pa bi ih potom žive bacili u obližnju rijeku Savu."
To, međutim nije bio jedini put da se Brodarca eksplicitno dovodi u vezu s likvidacijama nevinih ljudi 'pogrešne' nacionalnosti. Dotični je optužbe odbacivao, tvrdeći kako nije zapovijedao Handžar divizijom, već da je njegova tadašnja uloga bila ograničena pozicijom člana Kriznog stožera.

Desničarski kopljanik
Početkom 2000-ih, Brodarac se pojaviljivao na sinjskoj Alci kao jedan od njenih desničarski sponzora njegujući tako i dalje svoj lik hrvatskog nacionalista koji je nakon dugogodišnjeg komunističkog šikaniranja postao HDZ-ov prvoborac: Nacional je u to vrijeme objavio dokumente koji dokazuju da je lažirao svoju biografiju; 8. veljače 1972. na izvanrednoj skupštini Saveza rezervnih vojnih starešina Siska, Brodarac je izabran u petočlanu komisiju koja je 'preispitivala' 59 rezervnih oficira 'matičara' i predložila njihovo isključenje. A ono je bilo ovakvo: predstavljajući se kao žrtva komunističkih čistki i hrvatski nacionalist, Đuro Brodarac prevario je javnost. Naime, dotad nepoznati dijelovi njegove biografije pokazali su da je sisačko-moslavački župan i sponzor Sinjske alke nalik svojim sadašnjim kopljaničkim štićenicima, jer i on i oni su se u sadašnje nacionaliste konvertirali iz bivših zadrtih komunista.

Đuro - dobar radnik i drugar
Javna karijera Đure Brodarca počela je 1965. kad je u kratkom roku doživio preobražaj iz anonimnog radnika na održavanju kranova i postao član Upravnog odbora Željezare Sisak, sekretar tvorničkog komiteta omladine i član Općinskog odbora Saveza komunista. "Đuro je ne samo dobar radnik i stručnjak nego i uzoran aktivist i upravljač", pisalo je tih godina u lokalnom glasilu o jednom od najperspektivnijih mladih komunista. "Drugovi su me od prvog dana primili s velikim razumijevanjem, tako da sam se veoma brzo snašao. Volim taj posao i krivo mi je kad moram nekamo izvan pogona, na neki sastanak ili dogovor", samozatajno je izjavio istom prilikom Brodarac.
Komunistička vlast ipak je u skromnom momku prepoznala perspektivni kadar. Zato i nije čudno da je kao jedan od najboljih samoupravljača već nakon dvije godine postao zastupnik Sabora Socijalističke Republike Hrvatske (1967.-1971.), a usporedo se potvrđivao kao sekretar Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske. Istodobno se Brodarac učlanio i u Maticu hrvatsku, što mu je dvadeset godina poslije poslužilo kao temelj za priču o zlostavljanju što ga je trpio u Jugoslaviji. Stvarnost je ipak bila ponešto drukčija od priče zahvaljujući kojoj je Brodarac ubrzo nakon prvih višestranačkih izbora postao prvim čovjekom Banovine.

Tito - narodni heroj
2002. godine u javnost je procurio Zapisnik s izvanredne skupštine Saveza rezervnih vojnih starješina Sisak - Stari održane 8. veljače 1972. u kinodvorani tadašnjeg sisačkog garnizona JNA. Bila je to doista povijesna sjednica na kojoj je započeo obračun s nekolicinom rezervnih starješina optuženih da su se uključili u maspok, ali još više zato što je te večeri službeno zatraženo da se Josip Broz Tito i drugi put proglasi narodnim herojem. U sljedećih nekoliko sati deseci govornika žestoko su kritizirali pobornike hrvatskog proljeća zahtijevajući njihovo isključenje iz vlastitih redova. Kao i mnogo puta poslije, na zborovima radnika ili partijskih komisija posvuda po Hrvatskoj, toga su dana u Sisku napadani nacionalisti i neprijatelji socijalizma, pobornici višestranačja optuživani kako još jednom žele zaratiti Hrvate i Srbe, te se upozoravalo da "Istok i Zapad imaju spremne trupe koje će intervenirati čim klerofašisti oslabe Jugoslaviju". U zapaljivoj atmosferi uslijedio je prijedlog o isključenju 59 rezervnih oficira iz Siska koji su bili članovi Matice hrvatske.

Čovjek od partijskog povjerenja
Dok je trajala atmosfera linča, izabrana je i komisija zadužena za ispitivanje svih sumnjivih slučajeva. U dvorani se nalazilo 380 delegata, no u provjerenu peteročlanu komisiju koja je preispitivala "matičare" izabran je i "šikanirani" rezervni poručnik JNA Đuro Brdoarac. Njegov izbor još je zanimljiviji uzme li se u obzir da je ostao čovjek od povjerenja, makar je i sam bio član Matice. Dva desetljeća poslije HDZ je kao svog kandidata u Sisku istaknuo Đuru Brodarca, na čijem su se predizbornom plakatu nalazili podaci koje je nemoguće spojiti s bivšim pouzdanim poručnikom: "Katolik... nekomunist... oca su mu za vrijeme II. svjetskog rata ubili četnici... 1971. uslijed jake srpsko-komunističke represije nije mu bilo dozvoljeno da diplomira, niti da se zaposli. Niz godina je bio progonjen", opisao je svoju prošlost glavni HDZ-ov kadar na Banovini.

Proleter iz provincije
No prošlost sisačko-moslavačkog župana obilježena je kudikamo pragmatičnijim ponašanjem i uklapanjem u svakodnevni život ambicioznih proletera iz provincije. Kako drukčije objasniti da je žrtva obračuna s maspokom, jedini od 380 delegata jedne od najortodoksnijih komunističkih udruga, nakon izbora u komisiju osnovanu radi ispitivanja članova Matice hrvatske, izabran i za jednog od sedam delegata izborne skupštine Saveza rezervnih vojnih starješina? Sve komisije u koje je izabran Brodarac sastavljane su po tadašnjim kriterijima od provjerenih kadrova, među kojima je bio približno jednak broj hrvatskih i srpskih predstavnika.

Serviser kranova
Podjednako je uvjerljiva i Brodarčeva teza kako mu zbog "srpsko-komunističke represije" nije dopušteno da diplomira na Tehnološkom fakultetu. Uzme li se u obzir podatak da je položio jedva nekoliko ispita u dvadesetak godina, čini se da je protuobrazovna represija u njegovu slučaju zaista bila intenzivna i vremenski neograničena. Kratko je bio i nezaposleni hrvatski nacionalist, budući je 1973., dok su brojni maspokovci čamili u Staroj Gradiški i Zenici, dobio posao u sisačkoj Termoelektrani. Kao žestoki protivnik Srba i komunista, 1988. je izabran i u centralni radnički savjet poduzeća Elektroprivreda Jugoslavije sa sjedištem u Beogradu.
Sve što se poslije događalo dobro je poznato. Pomno retuširane biografije, Đuro Brodarac postao je jednim od simbola bahate i nedodirljive HDZ-ove vlasti na lokalnoj razini. Nekadašnji zadrti komunist evoluirao je preko kandidata Koalicije narodnog sporazuma do nepomirljivog desničara i sponzora desničarsko-folklornih skupova. Prilično uspješna karijera nekadašnjeg radnika zaduženog za servisiranje kranova i šovinističkog vicmahera. Sve do jučerašnjeg dana.
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
zagy
Asistent/ica
Asistent/ica


Pridružen/a: 29. 02. 2008.
Postovi: 2883

PostPostano: pon srp 04, 2011 12:56 am Citiraj i odgovori[Vrh]

Србија разговара: помирење звезде и кокарде



Image

Мирковић: Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада; Ђукић: То нису била никаква суђења, већ фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима


Стеван Мирковић, бивши начелник Генералштаба ЈНА и Душан Ђукић, председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини (Фото Р. Крстинић)Партизани и четници поново су на ногама, опет се држе страже, овога пута на Ади Циганлији, где је недавно откривено место ликвидације генерала Драже Михаиловића. Припадници Субнора, ратни ветерани, похитали су ових дана на „београдско море” како би лично надзирали ексхумацију убијених официра и министара Равногорског покрета и владе Милана Недића, показујући да ривалитет звезде и кокарде и даље траје.

Тим поводом у редакцији „Политике” гостовали су сведоци историје, бивши начелник Генералштаба ЈНА генерал Стеван Мирковић (84) и председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини прим. др Душан Ђукић (80), који се, пратећи оца, генерала Светомира Ђукића, придружио четничком покрету, а последњу половину године, све до маја 1945, провео је непосредно уз Драгољуба Михаиловића.

Иако имају сасвим супротне погледе на кључна дешавања 20. века, обојица се слажу у погледу југословенства. А када је разговор завршен, заједно су отишли једним таксијем, препирући се, ипак, јер су обојица желела да плате рачун.


Политика: Да ли мислите да је могуће помирење између четника и партизана?

Ђукић: Упознао сам те људе док сам био са оцем 1943. године, јер се он као пензионисани генерал ставио на располагање Дражи Михаиловићу. То нису били острашћени, острвљени непријатељи партизана. Они су били трезвени, активни официри, није било те слепе мржње коју сам ја приметио код партизана када смо ухваћени. Код партизана није било шансе за неко помирење, док се са четничке стране то говорило. Дакле, помирење да, али с друге стране је одбијање.

Мирковић: Помирење је давно извршено. Краљ Петар Други разрешио је Дражу Михаиловића дужности начелника Врховне команде. Важније је, међутим, што је млади краљ у говору 12. септембра 1944. године преко Радио Лондона позвао Србе, Хрвате, Словенце да се уједине и приступе народноослободилачкој војсци под маршалом Титом. Он се обраћа и четницима и поручује да сви они који се ослањају на непријатеља, против интереса властитог народа, који се не одазову овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига. Краљ Петар позива на помирење.

У мом воду у Крајишкој бригади, када смо кренули на Сремски фронт, половину смо чинили ми омладинци, а половина људи који су били у четничким јединицама и који су на овај позив ступили у партизане. То је било помирење, помирење у борби, ја сам био на Сремском фронту са човеком који је био четник.

Ђукић: Енглеска војна обавештајна служба СОЕ, са седиштем у Каиру, која је била састављена од комуниста, предратних чланова партије, слала је такве дезинформације. Мост у Вишеграду, на пример, Армстронг, који је био савезнички официр код Драже, лично је срушио, а увече јавља Радио Лондон да су партизанске снаге ослободиле Вишеград. Телеграми које је Дража слао влади уопште нису долазили до наше владе или су долазили петнаестодневно. То је била смишљена акција. Све то је сада обелодањено када су архиви отворени. Према тој пропаганди, једини борац против окупатора био је Тито, а Дража је био сарадник Немаца.


Политика: Верујете ли да су на Ади Циганлији пронађени Михаиловићеви посмртни остаци?

Ђукић: Не. Чуо сам да сте ви рекли, генерале, да те кости можда припадају неком римском легионару. Јесте ли ви заборавили 1914. и 1915. годину, које су борбе вођене на Ади Циганлији? И колико је Срба ту погинуло? Па где нађосте кости легионара? Не знам како вам се то омакло.

Мирковић: Није ми се омакло, хтео сам да кажем да се ту људи сахрањују вековима, још од римског доба. Гробница где су Дражине кости не постоји. Суђење Михаиловићу је почело 10. јула 1946. године, 15. јула завршено, он је осуђен на смрт, стрељан...

Ђукић: Сутрадан, имао је право жалбе 16 сати.

Мирковић: Има то све у архивама. Информација коју смо сви ми онда добили то је да су Дражини посмртни остаци спаљени, а пепео расут. То је учињено на основу резолуције Уједињених нација, чији смо били члан, донете на 32. заседању којом се обавезују чланице УН да се посмртни остаци ратних злочинаца не сахрањују него кремирају. То је судбина и с Дражом. Залуд га траже.

Ђукић: Ово што говори генерал о поступању с посмртним остацима, то је стара школа. Рецимо, Илија Бирчанин, четнички војвода из Балканских ратова, умро је у Сплиту 1943. године. И када су такозвани ослободиоци дошли 1944. у Сплит, они су га ископали и бацили у море. Поступак је ископати, уништити посмртне остатке четника, да ли да се спали или да се самеље, свеједно. Ја мислим да на Ади није Дражин гроб, све је то уништено, растурено, али без обзира, на то, нека симболика треба да буде.


Политика: Мислите на споменик на том месту?

Ђукић: Да.

Мирковић: Апсолутно сам против те идеје, чак ни онај камен крајпуташ Михаиловић није заслужио. Није био човек од акције, није се борио, зато су га Енглези одгурнули. Пошто је Дража у јавности фигурирао као борац, они се досете и поставе му задатак да поруши два моста 15. јануара 1944. године. Он то није могао да уради, тај велики војсковођа. По неким подацима, он је почео да формира југословенску војску у отаџбини маја 1941, а завршио је крајем 1943. и она је бројала, у то време, близу 500.000 уписаних војних обвезника и око 50.000 наоружаних бораца. Та велика сила није могла да поруши два моста. Та војска је Други светски рат преспавала, прележала. Он је више Срба убио него Немци. То је човек који нема никаквог успеха, резултата. Уосталом, коме се предао командант немачких трупа на југоистоку, Александер Лер, Дражи или Титу?

Ђукић: Што се тиче аустријског каплара, касније маршала Броза, и његових војничких способности, чуди ме да ви као школовани војник уопште о томе можете говорити. Сва његова стратегија се састојала у томе да се опколи борбеним јединицама да би сачувао себе. НОБ се састоји од четворогодишњег бежања од Немаца. Што се тиче мостова, пристао је Дража да их дигне у ваздух, то је била једна проба да се елиминише Михаиловић, он је пристао, само је тражио експлозив, али нису му дали. Прошли су и партизани из Босне целу пругу, мостове, нигде нису ни пијук заболи, ишли су само да се с Русима састану и уђу у Београд с њима. Те велике битке за време рата које се уче у школи, то су катастрофе због Брозове војничке неспособности.

Мирковић: Можемо ми да причамо фрагменте и сећања, али факта су факта. Тај, по вама неспособни маршал, 1945. године се налази на споју две велике армије, Црвене и англосаксонске. Војска коју је Тито формирао, око 800.000 људи, везује та два фронта. Тито је био спреман, он се за то припремао. Дража, с друге стране, бавио се формирањем војске, а као начелник штаба бавио се, поред осталог, разрадом тактике да се врше неприметне саботаже према окупатору. Сам Михаиловић је више пута изјавио да није дорастао том тренутку.


Политика: После рата су се десила хапшења, суђења, ликвидације политичких противника. Да ли мислите да то може да представља препреку у помирењу?

Ђукић: То нису била никаква суђења то су биле фарсе, укључујући и суђење генералу Михаиловићу. Реч је о геноциду над Србима. О томе је писала професорка Смиља Аврамов, о гробницама насталим после заузимања Србије од стране партизана. Не постоји у Србији ниједан градић који нема своју јаму. Била је акција да се оне открију, али то се не ради. Ово што се као тражи Дражин гроб, то је замазивање очију јавности. Да је процесуиран геноцид над Србима у Хрватској 1945. године, питање је да ли би и дошло до рата у Босни, Сребренице, за шта генерал опет криви Дражу. Њему је за Сребреницу крив Дража и кокарде. Па та кокарда нам је сада на застави, а због те кокарде се некад добијао метак у чело.

Мирковић: Прича о репресији 1944. године је велика лаж, после 12. септембра и краљевог говора. Било је репресије, али од стране одметника, четника и усташа, преко 20.000 одметника је било 1945. године. Око 200.000 људи је изгубило грађанска права 1945. године, али они су наставили да шире мржњу, ону из времена рата. Партизани су хватали и судили зликовце, а не поштен свет. Глупости су приче да су то била суђења идеолошким противницима. Јонић, на пример, министар просвете у Недићевој влади, осуђен је на смрт стрељањем, а он је позивао да се партизани утамане, био је ратни злочинац.


Политика: А зашто је тај Јонић ликвидиран? Због те изјаве?

Мирковић: Зато што је био ратни злочинац!


Политика: Па шта је урадио?

Мирковић: Нећу ја вама сад објашњавати, узмите листу ратних злочинаца... Он позива да се „утамане”. Такве смо ми јурили, а не поштен свет. Авној је 21. новембра 1944. донео закон о амнестији, којим су амнестирани сви припадници ЈВО и хрватски и словеначки домобрани. И ту су направљени неки изузеци, који се односе на Српску државну стражу, љотићевце, усташе... После тога Владислав Рибникар упућује писмо Титу у коме га обавештава да је расположење у Београду после амнестије изванредно. И додаје: „Сви смо овде помало шуровали с Немцима“. Подсећам да је 9. маја 1945. немачки командант у Југославији генерал Лер потписао капитулацију немачких трупа, чувене групе армија Е. Лер се предао код Дравограда и доведен је у Београд, где је осуђен на смрт због бомбардовања Београда 1941. године.

Ђукић: А да ли је суђен онај који је на Ускрс, 16. априла 1944. године бомбардовао Београд, када је изгинуло више људи него 6. априла 1941?

Мирковић: То ви боље знате, то су ваши савезници...

Ђукић: То је Коча Поповић наредио, тражио.

Мирковић: То није тачно!

Ђукић: То је ноторна, позната ствар да је Коча с Меклином уживао када су бомбардовани Лесковац, Ниш, Београд. Ви морате знати да је тако било.

Мирковић: То није тема. Шта ви мени причате о томе, ја сам доживео то бомбардовање, држао плех изнад главе.

Ђукић: Увече после бомбардовања Београда, Радио Лондон је јавио да су савезничке снаге извршиле ваздушни напад на Београд с толико и толико апарата, и бацили толико тона бомби. И да је било је по налогу врховног партизанског штаба.

Мирковић: Ма, то није тачно.

Ђукић: Ја сам то лично слушао на Радио Лондону. Ви сте држали плех, а ја сам слушао радио. И то је урађено да сруше Београд јер није био комунистички! И још да вас питам, генерале – што пребише ваши Крајишници војводу Бојовића?

Мирковић: Немојте ви мене ништа да пропитујете, ја вас ништа не пропитујем.

Ђукић: Кажете да није било репресалија, а партизани су упали као бесни пси у Београд, увукли се за руским тенковима. И зашто пребише војводу Бојовића побогу, човека који је ослобађао Београд?

Мирковић: То су појединачни случајеви, ви живите од тих појединачних случајева.

Ђукић: И 30.000 људи је побијено тада.

Мирковић: Немате још ниједан гроб који је откопан и где је утврђено ко је тачно убијен.

Ђукић: Па то и ја вас питам, зашто се не откопају ти гробови? Зато, када се пита да ли смо за помирење или не, много више би требало да опрости ова страна која је била против комуниста. Међутим, с Новог Београда имате партизанске борце који неће ни да чују и то углавном нису борци из Србије.

Мирковић: Да вам кажем нешто, Дражи нису пресудили ни Тито ни партизани. Дражи је пресудио народ његов, његов краљ и његова влада. Прво га се одрекао краљ, односно влада, а када је доша&
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Prethodni postovi:      
Započni novu temuOdgovori na temu


 Forum(o)Bir:   



Sljedeća tema
Prethodna tema
Ne možeš otvarati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš glasovati u anketama.



Powered by phpBB © 2001/3 phpBB Group :: FI Theme :: Vremenska zona: GMT + 02:00.
HR (Cro) by Ančica Sečan
Hosted by ForumCity