Forum  antifašista  Hrvatske
 
 
 FAQ  •  Pretražnik  •  Članstvo  •  Korisničke grupe   •  Registracija  •  Profil  •  Privatne poruke  •  Login
 
 
 Bobek - legenda koja traje Sljedeća tema
Prethodna tema
Započni novu temuOdgovori na temu
Autor/ica Poruka
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3423

PostPostano: sri lis 15, 2008 8:05 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Pijaca u Briselu

TRI uzastopno osvojene titule su nagoveštavale i rastanak stručnog tima s Partizanom. Stjepan Bobek i Prvoslav - Boba Mihajlović su smatrali da za Partizan, ali i za njih, stručnjake, nije uputno da jurišaju i na četvrti trofej.
"Tri godine provedene u jednoj sredini i sa, praktično, istim fudbalerima neminovno donose obostrano zasićenje. Bilo je i sukoba sa izvesnim ljudima u klubu, koji su posle treće osvojene titule bezobrazno želeli da se nametnu javnosti ispred fudbalera i članova stručnog štaba. Mihajlović i ja, opet, želeli smo da nastavimo stručnu karijeru u inostranstvu i to nismo krili. Iskreno smo se nadali da bi novi čovek na klupi, umesto nas, uneo osveženje i provocirao promene koje će se odraziti na atmosferu u klubu i timu..."
Stjepan Bobek je, verovatno, imao u vidu i dva promašaja Partizana u Kupu evropskih šampiona: eliminacija u dva duela protiv torinskog Juventusa još je i bila podnošljiva, ali nikako u susretima sa sofijskim CDNA. Bobek je, međutim, jedan od najzaslužnijih što je taj "njegov" Partizan igrao u finalu Kupa evropskih šampiona 11. maja 1966. na briselskom "Hejselu".
"Taj briselski finale sam doživeo na dramatičan način. Poznavao sam naše fudbalere, verovao u njihov veliki igrački potencijal, ali taj meč doživeo sam i kao ličnu promociju na evropskom tržištu. Žalim jedino što nije bilo više objektivnosti i manje pijačne atmosfere, upravo tih dana u Briselu, jer je kompletan Partizan bio bolji od Real Madrida. Ali, u presudnom trenutku ne i smireniji..."
GRCI su voleli i zapamtili Stjepana Bobeka kao fudbalskog velemajstora, a ponuda uglednog i bogatog Panatinaikosa se ne odbija.
Stjepan Bobek je tada imao 40 godina i ističe da je u Atini proveo divne dane. Zavoleo je grčku prestonicu bar koliko je, svih ovih decenija, obožavao život u Beogradu.
"Svake večeri sam izlazio. Nekad sa suprugom Olgom i ćerkama, mnogo češće sam. Odlazili
smo u uglednije restorane na Plaki. Njih je, razumljivo, noćni život zamarao, mene - rasterećivao i odmarao. Uživao sam u pesmama i sirtakiju. Najčešće bih odlazio u dva kultna atinska restorana, gde su pevale njihova prva zvezda Poli Panu i naša Lepa Lukić. Posećivao sam i kafanu u kojoj je pevala Viki Domazos, supruga mog kapitena Mimija Domazosa, najboljeg grčkog fudbalera tog vremena..."
Često je sedeo u kafanama, do sitnih sati, sa svojim fudbalerima(!), ali je njihov odnos na terenu bio visoko profesionalan.
Stjepan Bobek je držao spartanske časove iz fudbala, treninzima Panatinaikosa je, ponekad, prisustvovalo i po 5.000 navijača! Dva puta uzastopno trijumfovao je s Panatinaikosom u šampionatu, u trećoj sezoni je, takođe, bio slavljenik - njegov klub je osvojio nacionalni kup.
"Nisam sedeo skrštenih ruku. Posle tri osvojena trofeja, odlučio sam da podmladim tim, što su vlasnici kluba i navijači sa zadovoljstvom odobravali. U Atini sam, jednostavno, uživao glas velikog dobitnika. Sećam se da sam jedne večeri, sedeći sa suprugom u kafani, kupio nekoliko lozova i dobio - 300.000 drahmi! Za to vreme veliki novac. Još dve godine sam proveo u Panatinaikosu, bez zapaženijih rezultata, radeći za one koji će posle mene doći."
Ponosi se činjenicom da su ga iz tri kluba u kojima je kao trener radio - Partizanu, Olimpijakosu i Galenici - pozivali da se vrati. To je retkost u ovom poslu ljudi koji jedu hleb sa sedam kora. I, žao mu je zagrebačke avanture, gde je, trenirajući Dinamo na poziv iz "Maksimira", umesto dve godine proveo samo šest meseci. Kasno je shvatio zašto je Dinamo godinama kaskao za Partizanom, Crvenom zvezdom, pa i Hajdukom. Nije tražio spomenik u rodnom gradu, ali nije ni očekivao saplitanja na svakom koraku. Izvesno vreme, potom, proveo je u Tunisu, da bi trenersku karijeru, kao mladi penzioner već narušenog zdravlja, završio u skopskom Vardaru.

(Nastaviće se)

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
ilegalac
suosnivač
suosnivač


Pridružen/a: 10. 02. 2008.
Postovi: 3423

PostPostano: pet lis 17, 2008 2:15 pm Citiraj i odgovori[Vrh]

Magični "Štef""

PRILAGODIO se brzo skopskom životu, vodeći Vardar u onim dramatičnim kvalifikacijama. Trepča je bila veliki rival i kandidat da osvoji prvoligaški status. Međutim, Stjepan Bobek je povukao nekoliko majstorskih poteza, Mutibarića zamenio mladim Filipovskim, koji je postao junak. Vardar je ponovo prvoligaš.
"Kraj sam dočekao toliko izmučen i bez glasa, jer sam preživljavao svaki izvedeni penal. Povukao sam se u jednu praznu prostoriju ispod tribina i jedino tražio potpuni mir. Glava mi je pucala. Neki klupski ljudi su me pronašli, bukvalno izneli na teren, gde je zavladalo narodno veselje. Supruzi Olgi se dopadao život u Skoplju, pa smo odlučili da ostanemo bar još jednu godinu..."
Dogodio se, nažalost, pravi zdravstveni slom. Bilo je to krajem 1979, kada se Stjepan Bobek, zajedno s predsednikom Vardara Džordžom Nikolovskim i generalnim sekretarom Stevanom Karanfilovićem uputio u Štip, u goste prijateljima iz Bregalnice. Posle posete "Astibu", ostali su na večeri, gde se do duboko u noć sedelo, jelo i pilo.
"Kad smo se vratili u Skoplje, osetio sam neku neobičnu mučninu. Preznojavao sam se, otvarao prozore, ostajao bez vazduha. Osećao sam bolove u grudima, verujući da je sve naivno i prolazno. Nažalost, sve je bilo opasno, jer su mi, sutradan, sjajni kardiolozi dr Srbinovski i dr Janakijevski rekli da sam oboleo od angine pektoris. Savetovali su mi da se odmah vratim u Beograd i da mi se izvrši koronarografija".
U Beogradu sumnji više nije bilo: začepljena su tri krvna suda koja hrane srce. Tri dana je proveo u bolnici "Dragiša Mišović" i odluka je pala: odlazak u SAD je neminovan, gde će ga u Hjustonu operisati profesori Kuli, Debejki ili Džonson, sva trojica sa ogromnim iskustvom, za koje je slučaj Stjepana Bobeka predstavljao rutinsku stvar. U tome će mu pomoći Dimče Belovski, skopski prijatelj i tadašnji jugoslovenski ambasador u Vašingtonu. Ovaj je odmah uspostavio vezu sa dr Kulijem i zakazao operaciju.
Na aerodromu su Stjepana Bobeka i suprugu Olgu ispratili starija kći sa suprugom, ljudi iz Partizana i najbliži prijatelji.
"Neposredno pred operaciju, mnogi nepoznati ljudi bili su oko mene. Čak i izvesni dr Zvonko, moj zemljak,
koji me je psihološki pripremao za operaciju. Imao sam utisak da su oko mene anđeli, ljubazni i veseli, koji su me hrabrili biranim rečima, ali i savetovali da više ne smem da sednem na trenersku klupu. Bilo mi je jasno tada da ću, ukoliko preživim, postati penzioner u pedesetoj..."
Ugrađeno mu je pet bajpaseva i kompletan operacioni proces je prošao bez problema. Nekoliko godina kasnije, da li četiri ili pet bajpaseva, često u šali primećuje kako ne zna njihov broj, ugradio mu je profesor Ninoslav Radovanović u Sremskoj Kamenici.
Budući slavljenik je pre desetak godina ostao bez supruge Olge. Kad zakoračite u njegov lepo uređeni stan u Ulici 27. marta, u velikoj dnevnoj sobi odmah na zidu ugledate portret supruge Olge. "Venčali smo se pre mnogo godina iz ljubavi i zasnovali divnu porodicu. Olga je bila moj oslonac i savetnik, dajući mi ogromnu moralnu podršku u svakom trenutku. Mnogo mi nedostaje, kao i mnogobrojni prijatelji kojih više nema među živima. U mojim godinama, znate, čovek je sve usamljeniji, i to je najveća životna muka".
Ćerke Stela i Ina, visokoobrazovane i tradicionalno vaspitavane žive i rade u SAD. Žive skladno, skromno, i u krugu najbližih prijatelja, po uzoru na oca i majku. Stjepan Bobek je četvorostruki deda: starija Stela ima dva sina, Nikolu i Branka,mlađa Ina (supruga nekadašnjeg fudbalera OFK Beograda Ninoslava Zeca), ima sina Vladimira i ćerku Sandru. Čuju se svakodnevno sa svojim ocem i dedom, ali taj telefonski razgovor ne može da ublaži tugu Stjepana Bobeka što ih i po dve godine ne viđa.
Svi oni su mu velika životna radost, baš kao što je 85-godišnji Stjepan Bobek bio i ostao velika sportska radost miliona ljudi koji vole fudbal.

ZVALI SU DRUGI
NIJE Bobeku bilo svejedno što ga u Hjustonu, pošto je izašao iz šok-sobe, niko iz Partizana nije pozvao telefonom. Po povratku u Beograd jetko bi primetio: "Tada su morali da misle na Vukotića, Stojkovića, Živkovića, za njih je Bobek postao bivši čovek". Međutim, prijatno je, čak i danas, kad podseća da su ga svakodnevno zvali Skopljanci i Atinjani, interesujući se kako se oporavlja. Takvu pažnju Stjepan Bobek nikad nije zaboravio.

(KRAJ)

_________________
Bilo je časno živjeti s Titom! Image
Korisnički profilPošalji privatnu poruku
Prethodni postovi:      
Započni novu temuOdgovori na temu


 Forum(o)Bir:   



Sljedeća tema
Prethodna tema
Ne možeš otvarati nove teme.
Ne možeš odgovarati na postove.
Ne možeš uređivati svoje postove.
Ne možeš izbrisati svoje postove.
Ne možeš glasovati u anketama.



Powered by phpBB © 2001/3 phpBB Group :: FI Theme :: Vremenska zona: GMT + 02:00.
HR (Cro) by Ančica Sečan
Hosted by ForumCity